VIDEO ART - CRUSHED FACES/ZDROBLJENA LICA

CRUSHED FACES - SLIKE I PRINTOVI

IZLOZBA U GALERIJI "LEGATA MILIĆA OD MAČVE"

AFAZIJA SLIKE I REČI

                                              ERAZMO I RASTKO SADAŠNJOSTI

Neke neslućene sličnosti ima između Erazma Roterdamskog, renesansnog mudraca  i Rastka Petrovića, našeg znamenitog pisca, s prve polovine prošlog veka. Ova paralela, između  vremenski I civilizacijiski udaljenih epoha,  gotovo da se čini , na prvi pogled,  nemogućom, osim u fikciji.   I jedan i drugi su i danas, i te kako,  više nego aktuelni: u ovom suludom pseudourbanom, poludelom svetu, koji potresaju namontirana bankrotstva, paklene vrućine i nepodnošljiva studen, pobesneli okeani i naftom oblivena i uvoštena mora koja zatiru tragove ribolikog vodenog sveta. Grozničavi štrajkači na ulicama megapolisa, oni koji u očaju i nemoć odsecaju sebi prste i  stavljaju glave na šine kojima već odavno vozovi prolaze bez voznog reda, razularene, pobesnele navijačke horde suparničkih timova…  

Gotovo da vidimo Erazmove Alkibijadove Silene: demonijalne prizore svakidašnje. Pritom, naša ravnodušnost i više je nego zla i opakija od nas samih. Dopuštamo time da se vremena još više posunovrate, bez bilo kakve zelje da se bilo čemu odupremo. Demon na grčkom znači mudrac - kaze Erazmo, čineći sva lazna demonijalna  dobročiniteljstva novih jahača apokalipse  vidljivim; afazija, opet, po Rastkovom kazivanju,  satire i slike i reči - briše memoriju i pamćenje, pa se tako zaboravljene aveti uvek iznova vraćaju iz mraka u našu sadašnjost. Bodler, je, međutim, još početkom dvadesetog veka, kao apologet moderne, rekavši da umetnik više nikom nije odgovoran osim samom sebi, ozbiljno distancirao umetničku i intelektualnu svest od sablazni realnog sveta. Od opake realnosti.

Nije li to bila i neka vrsta zahteva za abolicijom od krivnje za suodgovornost umetnika? Svakako jeste. Umetnik dakle više nikom nije odgovoran osim samom sebi… a na posletku, ukidajući, pred društvom kopču samoodgovornosti,   ni sebi samom.    

 

“Sve ljudske stvari imaju”, kaze Erazmo Roterdamski, “dva lica, kao Alkibijadovi Sileni, koja imaju vrlo malo sličnosti. Ono {to je na prvi pogled spolja smrt, to je zivot; i obrnuto ako je spolja zivot, unutra je smrt; ono {to je lepo, javlja se kao ruzno, bogato kao siromašno, sramno kao slavno, učeno kao neuko, snazno kao slabo, plemenito kao prosto, veselo kao zalosno, srećno kao nesrećno, prijateljsko kao neprijateljsko, korisno kao štetno; ukratko, ako otvoriš Silene naći ćeš  odjednom sve obrnuto” - kaze Erazmo Roterdamski znameniti renesansni mislilac  u svom zustrom, ubojitom, spisu, “Pohvala ludosti”, koji kao da je posvećen današnjem, posunovraćenom vremenu.

Jahači apokalipse opet

       

  Ta inverzivna osobenost umetnost  da kroz vizuelnu opsenu, iluziju  otkriva pritvorstvo, laz, bezumlje,  odveć je znana: Pikaso je govorio  “da umetnost nije istina nego varka koja nam  dopušta da se priblizimo istini”. Tako danas umetničke istine gotovo i da nema. Zamukla je u  svim formama i oblicima. Drugim rečima diskonektovala se iz sveopšteg zivota.  Zar globalizacija ne  otvara Silene - predvorjem ludila u ime razuma  i pakla u ime sreće i  dobra? Zar Direrova “Četiri jahača apokalipse” (drvorez iz 15. veka)  nisu, avetinjski,  ponajviše galopirali,  našom skorašnjom   zlehudom istorijom? Likovnu paralelu Erazmovom poimanju bezumlja uobličio je  njegov savremenik Piter Brojgel: slikom “Slepac vodi slepca”, prokazuje carstvo ludosti kako korača ka provaliji (i Mi}a Popović je naslikao  rimejk ovog remek dela posunovraćenih umova). Kome se danas ovo čuveno delo, kada se korača u sunovrat, ne čini modernim i aktuelnim prizorom današnjim? Gotovo svakom - ko je iole znao, ne da bukvalno  gleda, nego da suštiniski  vidi i shvati  poruku.  I pritvorna ludost u naopaku mudrost i apokalipsa  “usrećiteljstva” bliski su nam  kao nekad Erazmu, Brojgelu i Direru, a danas savremenim likovnim apologetima. Svi se osećamo kao da smo leš  u Rembrantovom čuvenom delu “Čas anatomije dr Tulipa”.  

      

  Svi smo mi afazici

  Iz magnovenja, iz tamnih vilajeta, vraćaju li nam se to praslike tame? Biće da je tako, jer umetnost, ma  koliko se upinjala da rasvetli i odagna mrkline mraka, ne poseduje sposobnost apsolutne transpozicije zla u dobro. Mi smo svi afazici dokle god ne osetimo potrebu da  se izrazavamo - ovako U eseju “Helioterapija Afazije” Rastko Petrović analizira prirodu  oboljenja koje briše pamćenja, a počinje da se ispoljava postepenim uništavanjam rečnika.Tako nastaje smrt reči: afazija zadire u biblioteku mozga, i pustoši ga. A usta presahnjuju kao utuljeni izvor govora. Zamire zlatorečje kazivanja. Same reči, čitave kategorije reči, čitave vrednosti gramatičke oboljevaju od ove opake bolesti koja briše memoriju, pamćenje, sećanje. Grobne slikovne scena u faraonskim piramidama, bareljefi na drevnim sarkofazima, krajputaši i stećci u nas, u tradiciji našeg naroda, nisu ništa drugo do nastojanje da se, pošto su reči afazici koji umiru,  okameni vizuelno pamćenje preteča i da se njihov trajni lik utisne u mermeru i boji, u idelizovanom, invertnom, ogledalu. Time se anfasi minulog vremena portreta pretaču u imenik svevremenog pamćenja. Za Rastka afazija je, međutim, i bolest estetike, umetnosti. Ljudi gledaju svekolike prizore, pakla, Sudnjeg dana, afazičnim očima zaborava. 

(Ne)moć umetnosti

Nasuprot pouzdanju u sigurno i veliko pamćenje, ljudi, čitavi narodi, delovi istorije, civilizacije, izgledaju kao Erazmovi “Alkibijadovi Sileni”, koji, pritom, pate od afazije. Ništa nije tako varljivo kao  relativnost pamćenja. Umiru reči, ali umiru i slike. Čovek je posredstvom umetnosti `udeo za ulepšanom, idealizovanom, dugovekom slikom svog vlastitog ega. Okrvavljene pogrome istorije valjalo je umetnički probraziti u ruho pompezne junačke romantike i herojske mitologije, “Jahače apokalipse” savremene istorije kao dobročinitelje i usrećitelje (zar “Milosrdni anđeo” nije sejao smrt u ime tzv. humanitarne krize na Kosovu?),  dzelata predstaviti kao zrtvu, a zrtvu kao dzelata. Odagnajmo afaziju u nama i prisetimo se  Erazmovog upozorenje, pa će sve biti jasno - da se Demon  predstavlja laznom mudrošću (“demon na grčkom znači mudrac” - kaze on). Ali, umetnost postmoderne, umetnost kao supstrat globalizacije, kao da je sama u čeljustima vlastite afazije. Previđajući da je svekoliki svet  afazičan (i da “Vitez, Smrt i čavo” opet hode u vojničkom dzinsu) - avangardni umetnici su još početkom prošlog apokaliptičkog veka odbili svaku odgovornost vlastitim zaštitnim znakom afazije: “Umetnik”- govorio je Bodler: “nikome nije odgovoran osim samome sebi. On budućim pokolenjima poklanja samo svoje vlastito delo i jemči samo sam sebi. umire bez potomstva. Bio je sam sebi kralj, sveštenik i Bog”. Satirući i slike i reči, afazija briše memoriju i pamćenje, pa se tako zaboravljene aveti uvek iznova vraćaju  iz tamnih vilajeta prošlosti u zleguke prizore naše nepodnošljive  stvarnosti koju zivimo.

I šta danas imamo, za posledicu: neodgovorne, bahate, svemoćne političare, degenerisanu, izvitoperenu  kvazidemokratiju, medijsku halabuku- na jednoj strani – moći i vlasti; na drugoj – podanike, neuku polupismenu sivu zonu kojom se manipuliše po principu štapa i šargarepe.

PRKOS IZVORU LETE - Novo čitanje slikarstva

Kad galerije beleže  simptomatičnu krizu publike tri autentične, harizmatične, slikarske veličine prošlosti vratile su je kroz bukvalno tesna vrata, nazad, jer, prkoseći izvoru Lete, samo prava umetnost je besmrtna i uvek ima svoju publiku.

Potkraj minule godine repertoarski milje aktuelnih dešavanja u beogradskim galerijama obeležen je zapaženim izložbama: Petra Dobrovića (autorska izložba Simone Čupić, u Zadužbini umetnika), Milene Pavlović Barili (koncepcija izložbe Jelice Milojković, u galeriji “Progres”) i Ivana Tabakovića (autorska izložba dr Lidije Merenik, u galeriji Grafičkog kolektiva).  Ove tri  ličnosti, svaka ponaosob, imaju svoje autentično umetničko delo i svoje zasluženo mesto u srpsokoj  likovnoj umetnosti.

Tri zaostavštine: Barili, Dobrovićeva i Tabakovićeva, predstavljene publici kroz izoštrenu koncepciju , s uzvišenim analitičkim osećanjem za umetničku epohu  i mesto koje su ove stvaralačke ličnosti autoritativno zauzimale u svom vremenu, viđene su u svetlu novog čitanja njihovih dela.  Novo čitanje u teorijsko-kritičarskom iskazu podrazumeva naknadna tumačenja, autorsku sublimaciju  analitičkog volumena koji se, kad je o osobenim umetnicima reč, ciklično, širi i prikazuje osebujnost njihovog dela  iz posve drugačijeg ugla posmatranja.

Tako je Dobrović predstavljen kao rasan portretista, kao analitičar ljudskih duša, a Tabaković  svojim izvanrednim kolažima, fotomontažama iz šeste i sedme decenije koje su otkrile ovog umetnika kao svojevrsnog istraživača likovnog jezika, ali i kao visprenog kritičara svog vremena, koji je umeo satiričnom oštricom, domanovićevski, da se podsmehne ljudskim slabostim. Senzibilni metafizički svet snoviđenja Milene Pavlović Barili, antologijskom postavkom u galeriji Progres, obuhvatio je bezmalo njen celovit stvaralački opus od rodnog Požarevca do Pariza i NJujorka   . 

Jedna izvanredna  antologijska izložba s upečatljivom biografskom notom  Barilijeve, i dve izložbe studijskog karaktera - Dobrovićeva i Tabakovićeva - idejno precizno, analitički, predstavljene, pokazuju da znalački autorski prilaz   daje i učvršćuje   autoritet i legitimitet kritičara i istoričara umetnosti kao stručnjaka u senci. Ovakve izlobe su ishod dugog i napornog istraživanja, proučavanja umetnika i njegovog dela.

I kad je  naizgleda  sve poznato i sve rečeno o umetniku, kao u izvrnutom šinjelu, skrojenom po drugoj mustri, ličnost se ponovo opsenarski prikazuje sa dotad nepoznatim i neviđenim licem. U draži tog otkrovenja je i suština ovakvih autorskih izložbi - projekata koje vraćaju publiku slikarstvu, u galerije.

 Nema  pogubnijeg i bolnijeg izuma dvadesetog veka od svođenja (post)moderne umetnosti na nivo potrošne robe za jednokratnu upotrebu po recidivu instant tehnologije.  Umnoženi (post)moderni neoizmi, stilovi, pravci, pokreti, markantne ličnosti, marketinški, veštački,  uzdignuti, gasili su se, obnoć nestajali (umirali!) s umetničke scene.

Divergentni, prilagodljiv, elastičan duh umetnosti protivureči  zaboravu, opire se izvoru Lete - mitskom izvoru zaborava. Kroz ove tri studijske izložbe, uprkos Leti, obuhvaćena je  spirala umetničke epohe i vremena između dva svetska rata do sedamdesetih. šta više,  nova čitanja dela Barili, Dobrovića i Tabaković, vraćajući nas  u njihovo vreme, kao događaji godine, predstavili su ove umetnike iz ugla aktuelnih devedesetih. Njihova stvaralačka harizma, umetnost, pokazalo se, korespondira s modernom koliko i s aktuelnom  postmodernom. 

Kad galerije beleže sumornu krizu publike,    otkud neuobičajeno velika poseta,  kad vrata galerija bukvalno postaju tesna, za dela i ličnosti koja su  već odavno prekriveni skramom prošlosti i tišinom muzejskih i galerijskih depoa?  Odgovor  nad ovim logičnim pitanjem je najpre je u harizmi umetnika i neodoljivoj privlačnosti slika koje nisu obezvređene žigom sa izvora Lete, odnosno prolaznosti i zaborava, ali i u novom čitanju koje vraća autoritet kritičara kao istraživača .

                                             Politika  (subotnji dodatak) 26. 02. 2000.

PESNIK SLIKARSTVA

Milena Pavlović Barili (1909-1945), povodom devet decenija od rođenja, Galerija “Progres”, Beograd, novembar-decembar

 Himera slikarke i pesnikinje Milene Pavlović Barili (1909-1945) ponovo  otkriva ovu umeticu, srpkinja po majci,  po ocu italijanske krvi, kao ličnost bez presedana u našoj  istoriji moderne umetnosti, o kojoj odocnelo spoznajemo nepoznate detalje i kao otkrovenje, kao postnadrealistički psalam, sagledavamo njena dela iz novog ugla, pod drugom svetlošću.

Opsenar spiritualne melanholije, arhitekta sna i sanjarenja, koja je kao akrobata, u svom slikarstvu, svekolikog  kratkog života  (samo 36 godina), hodala po napregnutoj niti snovđenja, ovom izložbem otvara još neke nama dosad nepoznate predele svog autentičnog bajkolikog sveta. Povodom Milenine izložbe na Jelisejskim poljima, kako je zabeležilo Vreme 16. aprila 1938. godine, upućen je izazov kritičarima da učestvuju u formiranju slikarskog pravca gđe Barili. NJena senzacoionalna pojava pred pariškom publikom podstakla je polemiku i pridobila  Bretonovu, Koktoovu, De Kirikovu, Lotovu, naklonost, a Pol Valeri je pred slikom Devojka sa lepezom stajao čitav sat. Ali, slikarski pravac gđe Barili ni do danas nije formiran.

Teorijski i krititički zapisi svedoče svaku životopisnu pojedinost Brilijeve. Ali,  kao i kod svakog velikog i autentičnog, samosvojnog, umetnika spirala otkrivanja kreće se u obrnutom smeru: ka sve većim nepoznanicama. Preobražavana je u brojnim uticajima, školama. Završila je Kraljevsku umetničku školu u Beogradu. Zaodenuta je kulturnim kalidoskopom Minhena, Madrida, Londona , Pariza, Njujorka, drevnog Rima, paletom Venecije i Firence. Nadahnjivana je vizantijskim plavetnilom i krilatim glasnicima.  Renesansna poezija Botičelija  i Đorđonea, u putenim venerama i madonama, došla je do izražaja, kako Protić primećuje, narkotična poezija setne, ženske strane njenog tela. Ekspresionistički portreti bližnjih bili su slikarkin omaž akademijama i profesorima. Nadrealističkim, bretonovskim jezikom ona će kazivati ...usred zvezdane jeze… kad ... vidi samo snove... Umesto citata i kopiranja, Barilijeva je opsednuti poet slikarstva. Otuda, njeni stihovi su ključ, svojevrsna oniristička šifra  Enigmatskih kompozicija , kao što su u obrnutom smeru očitovanja, njene slike osnova pesničke enigme.

U stvaralaštvu  Barilijeve nema  kalupa, stereotipa, šab-lona, klišetiranih i već izanđalih stilskih šema evropskog modernizma na zalasku.

Originalna i samosvojna, Barili je mag, pesnik protivrečnosti, suprotnosti, sinkretizma. Kao što stihovima kazuje: ... na kutku oblaka /  spava nejasna tuga  - slikarka intuitivno naglašava da njene međe likovnosti nalaze jedino uporište u basmama, mitovima i homoljskim predanjima  usred Pariza, Njujorka, Vašingtona, kalifornije, Londona, Rima.

Njen senzibilni duhovni nemir i večiti izazov  oseća se u čitavoj atmosferi postavke izložbe. Ponajpre, ponajviše, u bronzanom odlivku, slikarkinih ruku svakako najupečatljivijem autentičnom fragmentu.  Intimnom porodičnom i dokumentarnom fotografijom, ličnom slikarkinom toaletom, garderobom, odeždama, haljinama, ćipkanim velurima,  kao  njenom stilu života  odzvanja  metafizička rapsodija jave i sna.

Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Nije bez dubokog rzloga slikarka  otkrivala poetsko snoviđenje u samoposmatranju, introspekciji. Svevidela je vlastiti lik, stasitost,čulnu, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih  reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog,  Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun i kantri.  Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. Na javnoj sceni dominira njena intelektualna  opsena.  U privatnom životu, krhkog zdravlja, kontemplativna, zamišljena nad večitim temama života i smrti.

Milena je oslikavala kreaciju vlastitih telesnih draži, ali i morfologiju osamljene meditativnosti i unutarnjeg duhovnog rascepa.  Stoga, izloženi lični predmeti i eksponati mogu se posmatrati i kao elelmti za bliže i jasnije tumačenje njenih slikovnih, simboličkih   alegorija.

 Akvarelski lazuri, osećajni, lirični transparentni slivovi boje, u ciklusu Enigmatskih i Fantastičnih  kompozicija, svedene na dvodimenzionalnu ravan, rezultat su slikarskog postupka koji je primenjivala u radu na radovima za ugledne modne magazine. U jednom momentu poistovećeno je ilustratorsko i slikarsko umeće.

 Milenino  imaginarno plastičko pesništvo  je metaforično, prebogato zna čenjima  i porukama. Kada postnadrealistički  reinterpretira Bretona i De kirikoa, Botičelija, Đorđonea,  kada  ostrašćene autoportrete oslikava  s izazovnim telom nimfi, i venera, u njenom slavljenju antičke mitologoije, slikarkino delo je svojevrsna poruka. Po legendi,  Dodonska zvona na hrastovima, u Zevsovom  proročštu,  u Epiru, kada su  odzvanjala služila su za proricanje. Tu proročansku zvonjavu kao da neprestano slušamo kroz Milenine melanholične  slike.

                                                                         Politika, 26. 11. 1999

                                                                                      

AUTORSKI LIKOVNI PRIKAZI 1999-2001. u “ Politici”

 -  Petar Đuza,   savremeni pozorišni dizajn,  “Brušenje kulise”, gelerija  “ Progres”,   “Politika”, 22. 09.1999.
-  Petar Đuza,   Todor Stevanović,   “Krilati glasnici”,    Međunarodni  pres centar,  “Politika”, 25. 09. 1999.
-  Petar Đuza,   Tatjana Bogdanov,  “Asketizam beline”,  galerija  Zadužbine Ilije M. Kolarca, “Politika” , 09. 10. 1999.
-  Petar Đuza,   40. oktobarski salon,  „žilava vitalnost slike“, Paviljon  „Cvijeta Zuzorić  „Politika“, 28. 10. 1999.
-  Petar Đuza,   Simona Čupić, autorska  izložba, Petar Dobrović, “Raskošna paleta”, Legat  Pertra Dobrovića ,  “Politika” , 13.11. 1999.
-  Petar Đuza,   Milan stašević, „Zapis vodom“,  galerija  galerija  Zadužbine Ilije M. Kolarca  „Politika“,  15. 11. 1999.
-  Petar Đuza,   Zapis Miloša  Cranjanskog  o  slikarstvu  Petra  Dobrovića  „Generacija iz haosa“,  „Politika“,   06. 11.  1999.
-  Petar Đuza    Zoran Vukovoć,  „Nebeski vrisak“, Novi Sad,  Galerija  ogranka SANU, 02. 12. 1099.
-  Petar Đuza,   Ivan Tabaković, „Trag velikog eksperimenta“,   Grafički kolektiv,  „Politika“ 13. 12. 1999.
 -  Petar Đuza,   Milena Pavlović  Barili ,  “Pesnikinja slikarstva”, galerija “Progres”,   “Politika”  26. 11. 1999.
-  Petar Đuza,   Narodni muzej,  Beograd, Miloš Bajić,  “Apokalipsa linije”,    “Politika”, 10. 01. 2000.
-  Petar Đuza,   Marija Dragojlović,   “Piktografi istočnika”,  galerija  “Cepter” ,  “Politika”, 03.02. 2000.
-  Petar Đuza,   Velja Vukićević, “Geometrija cveta” , Kulturni centar Beograda,  “Politika”, 04. 01. 2000.
Ptetar Đuza, Miodrag Đorđević,  “Zapis svtlosti”, galerija  “Progres”,  Politika, 18. 01. 2000.
-  Petar Đuza,   Dušan Todorović, “Fluorescentna magija“, Salon MSU, „Politika“, 31. 01. 2000.
-  Petar Đuza,   Aleksandar Luković, “Vapaj olovnog smeha”, galerija  “Progres”,  “Politika”. 11.02. 2000.
-  Petar Đuza,   Novo čitanje slikarstva “Prkos izvoru lete”,     “Politika”, 26. 02. 2000. 
-  Petar Đuza,   Vladimir Dunjić, “Epske strune strepnje”,  galerija  ULUS-a, “Politika”, 28. 02. 2000.
-  Petar Đuza,   Božidar Prodanović,“Akustika tišine”,  Paviljon 
“Cvijeta Zuzorić”, “Politika”,  17. 03. 2000.
-  Petar Đuza,   Maja Skovran, “Euklidova freska”, Galerija ULUS-a , ,,Politika”, 23.03. 2000. 
-  Petar Đuza,   Svetomir Arsić Basara, “U mitskom savezu s  prirodom”, “Politika”, 13. 04. 2000.
 -  Petar Đuza,   Miodrag Mlađović,  “Kaligrafija od gvožđa”,  Salon MSU, “Politika”, 18. 04. 2000.
-  Petar Đuza,    Miroslav Pavlović, “Poezija geometrije”,  Salon  MSU, Politika, 11. 05. 2000.
-  Petar Đuza,   Nenad Đurnić,     “Moravske piramide”,  galerija
Zadužbine Ilije M. Kolarca,    Politika, 26.05. 2000.
-  Petar  Đuza,  Braca Bonifacije,  “Heraldika apokalipse”, galerija  “Progres”,  “Politika”, 06. 06. 2000.
-  Petar Đuza,   Stanko Zečević, ”Venera i kokoti”, Kulturni centar   Beograda,  “Politika”, 17. 06. 2000. 
-  Petar Đuza,   Dragutin Cigarčić,    “Kvadratura šume”,  galerija  “Cepter”,  “Politika”, 25.06. 2000.
-  Petar Đuza,   Zoran Karalejić,    “Poetika filigrana”,    Dom kulture, Varvarin,  “Politika”, 22.08. 2000.
-  Petar Đuza,   Branislav Mihajlović, “Tračnice dana sudnjeg”, galerija ULUS-a, “Politika”,  04. 09. 2000.
-  Petar Đuza,   Kijuro Jahagi, “Plač prirode”,  galerija Progres   “Politika”,  25.09. 2000.
-  Petar Đuza,  Mihailo M. Petković, “Ikone mrtvih zidova”,   Salon  MSU,   “Politika”, 02.10. 2000.
-  Petar Đuza,   Branko Protić,   “U  groznici enformela”,      “Politika”, 17. 11. 2000.
-  Petar Đuza,   Marko Čelebonović,     “Intimni herbarijum slike”,  galerija  “Haos”,    “Politika”, 04. 12. 2000.
-  Petar Đuza,   Autorska izložba Dušana Đokića, “Ritam bez iznenađenja”, galerija Kulturnog centra Beograda, “Politika”, 20. 12. 2000.
-  Petar Đuza,    Autor izložbe  Jasmina Čubrilo, “Identitet bez identiteta”, Kulturni centar Beograda, “Politika”, 29. 01. 2001.
-  Petar Đuza,   Dragan Mojović,  “Krug i praoblik”,  galerija  “Haos”,  “Politika”, 18.02. 2001.
-  Petar Đuza,   Dušan Marković, “Tapije kvadroedra”, galerija ULUS-a, “Politika”, 05.03., 2001.
-  Petar Đuza,   Momčilo Antonović, “Nebeski Beograd”,     
  Jugoslovenska galerija umetničkih dela, “Politika”, 20. 03. 2001.
-  Petar Đuza,   autorska izložba Miroslava Pejščića,  “Apokalipsa i podsmeh”,   Kulturni centar Beograda, “Politika”, 02. 04. 2001.
-  Petar Đuza,   Predrag Nešković,  “Kastriranje barbike”, 
Kulturni centar Beograda, “Politika”, 11.04.2001.
-  Petar Đuza,   Slobodan Trajković,   “Zagubljene obale”,  
 Kulturni centar  Beograda,  “Politika”, 13. 05. 2001.
-  Petar Đuza,   Ginter Iker, “čeljusti eksera”,  paviljon “Cvijeta  Zuzorić”,  “Politika”,  04. 06. 2001.
-  Petar Đuza,   Dušan Gavela, “Crtač  Kerberovog  svetilišta”,
Narodni muzej Beograda,    “Politika”,  31. 07. 2001.
-  Petar Đuza,   5. međunarodni  bijenale crteža  i male plastike,     “Tetovaža  bez  granica”, paviljon “Cvijeta Zuzorić”,  “Politika”,   02.08. 2001.
-  Petar Đuza,   autorska izložba Dejana Sretenovića   “Recycle bin”, “Ikone škarta”, Muzej savremene umetnosti,   “Politika”, 08. 10. 2001.

SINKRETIZAM MILOŠA CRNJANSKOG

KUPITE KNJIGU

Zbog čega je Miloš Crnjanski u svom sikretističkom spisateljstvu i danas,

u vremenu globalizacije, aktuelan?

Neprestano se, kroz ceo njegov stvaralački opus, prepliću sva njegova slojevita janusovska lica - avangardnog pesnika, pisca romaneskno-freskovnog monumentalnog formata, diplomate i hroničara

burnih istorijskih događaja i obrazovanog istoričara umetnosti, biografa renesansnih umetnika, strogog likovnog kritičara i oštrog polemičara. Ako se može dati odgovor na ovo pitanje onda je to svakako zbog toga što se vekovima menjaju i smenjuju ljudske sudbine i akteri događaja.

I ovo naše vreme postmoderne ima svoje virtuelne kopije i replike, što je Crnjanski strasno umeo da oseti. Zbog toga je Crnjanski pisac i naših dana.