DOMAZLUK

U večitoj borbi, nemilosrdnom međusobnom sukobu, kad bankrotiraju domazluci i atrofiraju  ropski  udovi - prebogati, pohlepni trbuh sve više  raste i razmeće se, sa argumentom da mu je takva uloga unapred  sudbinski određeana  bogomdana pa samim tim i pobuna udova biva besmislena 

 

Kad neko kaže da je puko, da su ga uvrnuli, da je  u velikom čabru, valja obratiti pažnju jer su ovi verbalni pojmovi u najužoj vezi sa DOMAZLUKOM. Isti pojmovi vezani su, ne samo za običan svet, nego  i za sudbine umetnika. Između umetnika njegovog  dela i novca  veza je duga i zamršena, seže do onog  trenutka kad se neko dosetio da umetnika pita: koliko košta vaš rad? Koliko cenite vaše delo? želim da ga kupim.  Od kog vremena seže domazluk, dokle seže sticanja novca i veština upravljanja domazlukom istorija nije ostavila pouzdan trag.

Stoga, velja podsetiti na neke arhaične priče - o odavno zaboravljenom   domazluku, ekonomiji domaćinstva koju personifikuju  Roberta Douda sa novčanicama,   sa likovima Likolna, Vinsenta van Goga i drugih, ali i ništa manje i ćurka na tanjiru Roja Lihtenštajna. Kao da nam je i danas  potrebna slika vivisekcije domazluka.

Bure  novca

  Krajem  19. veka 1893. Viktor Dabrijel  naslikao je prokleto i ukleto    delo zvano Novac za spaljivanje. Slikao je novac-ni veće sreće ni većeg prokletstva.    Oni koje su već obznanili bankrot i oni koje su pred vratima pošasti bankrota zasigurno bi se u ovu   sliku - s buradima punim dolarskih novčanica da je imaju - kleli i pred njom klečali kao pred svetom ikonom. Dok evro trese groznica, ova slika, na volšeban način, u očima  onemoćalih nacionalnih i individualnih ekonomija,  svakako izaziva  osećanje sete i podsećanja ne  minula vremena izobilja. Budi nadu da će neka imaginarna, tajanstvena, nepoznata,  darežljivost  napunityi i prepuniti njihovu ispražnjenu burad. Ali,  u surovom  svetu realekonomije, na žalost, to se ne dešava.   Ta   slika - Novac za spaljivanje - je, u stvari, bila, na šta autor, dok je slikao,  nije ni pomišljao,   rani prototip potonje  manije, strasti prema dolaru, opsednutosti, pop-artista novcem. Dok su pop-art umetnici šezdesetih bili opsednuti kultom novca i slikali na svojim platnima, kao i njihov preteča slikar Dabrijel,  burad punu dolara, (Roj Lihtenštain, F.  Heferton, R. Odout i drugi) dakle, kult finansijske moći i  izobilja, njihove slavne preteče imale su različite  finasijske sudbine. Svako na svoj način, u epohama u kojima su živeli, umetnici su na svoje delo gledali kroz novac. Drugim rečima, umetnik-proizvođač morao je da vodi računa i da upravlja vlastitim domazlukom. Likovna umetnost je participirala u u bonusu nacionalnih ekonomija od onog momenta kada je umetničko delo postalo u pravom  vrednosnom smislu zamena za monetu. Što, drugim rečima znači da je kupac mogao umetninu kupiti na tržištu, ali i po potrebi prodati ako bi mu porasla  cena. Arnol Hauzer kaže da je u Holandiji 18-19. veka  najveći komercijalni uspeh imala  sobna slika, ( štafelajska slika).

Umetnici su imali svoje finansijske uspone i padove, neumerenost i oskudicu, izobilje i gladovanje - i svoj udeo u istoriji domazluka. Okusili su blagostanje i krizu. Evo novijih  nedavnih socijalnih   primera našeg vremena: svojevremeno, jedan poznati   tiražni pisac i slikar, dobro plaćen, akcentom očajnika,  javno se požalio, televizijskom auditorijumu,  da nema para ni  da plati prispele  račune. Drugim rečima, da je njegov domazluk bankrotirao, znam, umetnike koji su tražili  socijalnu pomoć, znam umetnike koji su straćili ceo imetak, znam umetnike koji su na pejzažima i mrtvim prirodama zaradili kuće i palate. Jedna tiražna spisateljica se u oglasu, u najtiražnijem dnevnom listu, zahvaljuje Bogorodici jer je za  sedam dana prodala 7.500 knjiga...  

Da socijalna nit seže i podalje, u minule vekove, navešćemo i druge primere.

               Vinsent van Gog u Pismima bratu kaže da umreti  možda  nije tako teško kao živeti. Nije teško razumeti ogorčenog  i tragičnog slikara bez novca i stalnih i sigurnih prihoda. Da bi se ugodilo životu,  lagodno  živelo potreban je novac.  Van Gog za Parižane kaže da su  promenljivi i podmukli kao more, da je Pariz grad u kojem  treba  živeti crkavajući, i u kom dok napola ne ispustiš dušu, ne možeš ništa uraditi, pa i tada je pitanje...  Pariz je u njegovo  vreme, kao i danas, bio raj za bogate i pakao za siromašne. Van Gog je, u prestonici kan-kana, zabave, bludničenja, raskoši, bogatstva - za života, za bedne pare, prodao svega nekoliko slika.  Skončao u materijalnoj oskudici, očaju, bedi i, verovatno, nikad nije  spoznao priču o trbuhu i udovima o patricijima i plebsu. Da je čuo, možda bi to, u njegovom očaju,  bila neka mučna uteha, ali ne i spas za njega. NJegova dela danas, na najvećim svetskim  berzama umetnina, basnoslovno vrede.

              Reklo bi se: sjaj i beda: smisao nepredvidive i promenljive  sudbine  umetnika koja se vekovima ne menja.    

           I  renesansni genije Mikelađelo  Buonaroti  okusio je sjaj, bogatstvo  i bedovanje,    domazluka: žaleći se na dobranu starost, Mikelanđel  se jada u pismu meceni Đovan Frančesku u Rimu: Nisam primio  plate evo već je prošla godin , a borim se sa siromaštvom: suočavam se  posve sam  s neugodnostima, a one su tolike  da me zaokupljaju više negoli umetnost...(pismo potiče iz 1525.).

Škrtac

 Bivalo tako je tako. bivalo je i drugačije.

               I oni besmrtnici  koji su u domazluku štedro ekonomisali.  Dobijali su  groznicu i tresli se pred bankaskim šalterima.

Evo jedne takve priče:

Znameniti Albreht Direr  pisao je, 1524. godine, opštinarima  nimberškim,  molio je  da mu prime 1000 guldena na kamatu  sa 50 guldena godišnje što je u današnje vreme uobičajena bankarska kamata od pet posto (na ročenih 100 evra  banke daju kamatu do 5 %) . Ali problem nije samo u kamati, niti visini uloženih sredstava za traženu kamatu. Suština je u drastičnoj  sličnosti i razlici  između ondašnjih i današnjih  ulagač  u bankarske kamate.

 Direr je svaki trošak  bležio  sa  gorčinom i osećanjem za štedljivost u kojem, kako navodi Veflin, mu nema ravna. O troškovnim  računima naših, srpskih  umetnika, nema nijedne dnevničke beleške. Pouzdano se zna da su prilično galantni, što će reći rasipnički, kafanski, boemski, ljudi. U navedenim beleškama  škrtaca Direra, prilježnog  i preciznog, proračunatog nemačkog umetnika,     više  nego je nego  očigledna priča o čvrstoj i neraskidivoj vezi i i sprezi između stomaka (rimskih patricija i ovih današnjih) i buđelara, novčanika, između udova i guldena ( recimo: evra), bankarskog konta, uloženog novca i kamatnih stopa. Renesansno bankarstvo održvalo je, za razliku od ovih sadašnjih, žive  veze sa umeticima. Bogati bankar Chigi postao je besmrtan jer je bio mecena Rafaela u čijoj se vili nalaze  Rafaelove  freske.  

            Direr, znameniti slikar i grafičar, uz to i umetnik koji je imao, u poruxbinama,  zavidan rejting, što znači da je bio bogato plaćen i nagrađen,  piše  molbu,  dopis nimberškoj  banci.  Šalje   neuobičajno obrazloženje - da bi sa svojom ženom, sa kojom biva svakim danom sve stariji, slabiji i nemoćniji, ipak imao za nuždu pristojan domazluk. Što će reći pristojan novčani, finansijski,  izvor koji bi njemu, starijem i onemoćalom, i njegovoj ženi obezbedio materijalnu sigurnost. U daljem tekstu, Direr se u molbi, za navedenu bankarsku uslugu poziva na  umetničke zasluge: misli da je to zaslužio od grada - u kome  nije za tih trideset godina, koliko je kod kuće sedeo, dobio rada ni za 500 guldena, od koje nije, uopstalo, ni petina zarada - i tim pre što je ono malo svoje sirotinje, koja mu je bog zna kako gorka, zaradio kod knezova, velmoža i  stranih ličnosti, tako da još ono što je od stranaca dobio troši u ovoj varoši. Tako je  bankarima pisao Albreht Direr, štededljiv i uplašeno štedljiv. Svaki trošak, izdatak,  uredno je  beležio pritom: Dnans sam izdao, danas sam potrošio toliko i toliko.  Bio je  štedljiv u guldenima,  rasipnik - u slikama gravurama i crtežima. Rezove svojih otisaka (štampane grafike) on je menjao za stvari  koje mu zamakoše za oko. Drugim rečima, mogli ste kupiti i potkupiti čuvenog Direra, najpoznatijeg nemačkog umetnika 16. veka, za sitnu paru i kafanski trošak. Njegov domazluk se  vremenom  sve više tanjio.

       Jedanput sam ručao sa svojom ženom. Dao sam 13 stuivera (20 stuivera 1 gulden) čurćiji, 1 stuveir za kožu.  Dao sam  5 stuivera na kupku i na piće  sa drštom... izgubio sam  7 stuivera na kocki, tri i po stuivera izgubih na kocki, dva stuivera dao berberinu Dao sam 2 stuivera za školjke, dao sam 2 guldena itd/. Kupio je Luterov traktat  po ceni  od 5 pfeninga, dao je 1 gulden  i 10 pfeninga za brojanice od kedorovog drveta. Dao je 1 pfening za ubogog čoveka , 1 pfening za očenaš 1 pfening za funtu sveća. Ali ni njegova žena nije  ponekad imala  sreće: Na dan Sv. Martina, u Antverpenu, odsekoše mojoj ženi kesu u kojoj je imala 2 guldena...- navodi Miloš Crnjanski (Tajna Albrehta Direra). Ko bi mogao i pomisliti da se čuveni  umetnik Direr, autor znamenitih gravira (Vitez, Smrt i Đavo i ^etiri jahača apokalipse i drugih remek-dela) pred šalterom bezličnih  i odvratnih bankarskih činovnika povijao, u svojim molbama povijao nisko, najniže – kažu, bio je uplašeno štedljive naravi. Mora da su u tom njegovom poimanju materijalno-novčanog  fokusa - Đavo, smrt, Apokalipsa - u stvari personifikacija bankrotstva, oskudice u novcu, što je značilo u to vreme, podjednako kao i danas- ropstvo.  

Trbuh

Helenska politička demokratija, kažu,  nije  dovela i do ekonomske demokratije. Ekonomska demokratija bila je rezervisana samo za povlašćenu kastu. Dakle: aristokratiju po poreklu zamenila je aristokratija po novcu. Ono što neodoljivo podseća na sadašnje stanje stvari jeste upravo selektivna ekonomija koja je, kako navodi Arnold Hauzer, davala povlastice  bogatima na račun robova. Onako je kako je oduvek bivalo, tako kazuje i jedna druga priča Miloša Crnjanskog.

Evo te priče:

U antičkom svetu je  često dolazilo  do građanskih ratova iymeđu plebsa i patricija, zelenaša u Rimu. Narod je dakle rešio, da se iseli, i utvrdi, na Aventinu.

Na Aventinu se nalazila boginja Cerera, zaštitnica proletera u Rimu ...narod, sirotinja, plebs-iselio se  zato  što je uvideo , da se ratovi  Rima vode  samo zato , što u ratu , oni, plebejci, ginu, a patriciji - kućići - kao oficiri  predvode plebejce, da ginu. Proleterima je data smrt  u ratu, date su im rane u ratu, a ratuju, da bi patriciji sačuvali svoje bogatstvo. Mišel Onfre piše da se Marko Aurelije 177. godine  čudio  kako-  hrišćani, plebejci, mogu krenuti u smrt  tako laka srca, dakle u rat. Plebejci  su služili vojsku, umirali i ginuli u veselju i radosti, plaćali porez, a   patriciji,  su obećavali, mnogo, i lagali mnogo...

E, pa kako se završila  ta  pobuna na Aventinu?

Završila se time,  što se narod mirno  vratio u Rim. Jedan aristokrat-kažu-ispričao im je  poučnu priču, pa su uvideli da mora, i dalje biti onako, kako je uvek bilo. Jednog danma - pričaop im je taj patricije  udovi ljudskog tela  pobuniše se protiv  trbuyha, koji samo maklja, dok oni tegle  i vuku. Međutim, posle su morali da uvide , da  treba tako , da je to neizbežno, jer bi inače bez trbuha - da trbuha nema - skončali. Pa su se vratili u Rim i svoju bedu.

Da li je slučajna okolnost da se ovih dana odvija neviđena  masovna pobuna nezadovoljnika pred bankaskim „patricijama“? Da li je bilo kakva sličnost sa navedenom pričom o  patricijima i pobunjenim robovima  savremena, aktuelizovana personifikacija? Slučajno ili ne?  U suštini ovog neviđenog haosa je, u stvari, prekinuta čarolija, magija novca:   ispražnjeno je ono prepuno bure (slika Viktora Dabrijela iz 1893. s buretom prepunim dolara). Grozna,  neverovatna priča o trbuhu i udovima   ličila je  Crnjanskom, kako je zapisao,   na  smešnu bajku.  Danas nije ni smešna ni bezazlena ni naivna. Dok svakim danom s bivamo svedoci  neminovnog globalnog monetarnog sloma-ova priča nije naivna nego je  zastrušujuća. Kao da se ponovo pojavio duh neimenovanog patricije koji nas ponovo uveravava u priču o trbuhu i udovima. Koji su to guverneri i bankarski lažni  magovi novca koji je opljačkan i potrošen,  koga više nema,  kojima će osiramašeni plebs sadašnjice verovati? Odakle će , iz koje „Aladinove lampe“ doći taj  duh  „patricije“ oličen u u najkrupnijim  svetskim monetarnim korporacijama.  Ponovo patriciji ubeđuju postmoiderni  plebs u neminovnu spregu,  telesnuo beznadežnu   vezu trbuha  kome je suđeno da maklja i uživa, da pije, mrsi, uživa u gozbama, orgija - i robujućih udova.  Pobuna protiv bankarskih  „patreicija“ današnjeg sveta nije ništa drugo nego pobuna modernog plebsa  . Ko li je danas taj mag, taj glagoljivi i  govorljivi  opsenar patricije koji će  postmoderni plebs na početku 21. veka ponovo i na koji način ubediti u priču o udovima i trbuhu? U svom znamenitom delu H. Markuza kaže da se vešto porobljavanje usavršavao u svrhu vitalnih potreba i luksuza. Ovaj lanac ropstva  se vremeno lagano i uporno birokratski  standarizovao i širio na sve  oblasti u  industrijskom društvu koje je, od šezdesetih prošlog veka,  više cenila   veštinu  glave nego ruku, logičara radije  nego radnika, nerve pre nego mišiće, navigatora, a ne manuerlnog radnika, čoveka koji podržava  radije nego izvršioca operacije itd. Zapravo, vidimo da se kroz svekoliku istoriju ljudskog roda  trbuh uvek nalazi u povlašćenom položaju luksuznih pretenzija i velikih, alavih prohteva. Udovi se više ne naprežu, nisu na ceni, ali je u robovanje upregnuta veština glave-znanje je roba na tržištu, ima svoju cenu. Pomenuta Boginja Cerera, zaštitnica rimskih proletera,  beskućnika nije nestala - ona se samo transformisala, kao u bajci, u dobru vilu koja sada  nudi i deli moderno ropstvo izobilja kao kompenzaciju za ropstvo veštine glave. 

Ropstvo

Sudbine novca, kao i ljudske sudbine,  odvajkad su  bile povezane,  čudne i neizvesne. Ponekad  se od magle novac stvara-što znači: em - moć, em - bogatstvo, em - društveni status i uticaj.  A kada  se desi da se stečeni novac zigubi, ceo domazluk, imetak, pretvori u prah,  ponovo pretvori u maglu to je -  noćna mora, depresija, razdražljivost, tragični ishod  bedovanja, siromaštvo.   60-tih prošlog veka ljudi su  prihvatili stanje udobnog ropstva.  Proizvaodnja i prodaja magle im je donosila ozbiljne novčane prihode.   Kako se i na kojim osnovama to ugodno ropstvo postvarivalo i kostituisalo  prilično plastično  opisao je i definsao H. Markuze kada je, polovinom prošlog veka,   konstatovao da savremeno društvo kombinuje ropstvo i obećano izobilje, tako da vrhunsko obećanje  postojećeg društva  jeste sve konforniji život  za sve veći broj ljudi (...) Brutalnsot kojom su uključeni u  u dani tok oni  čiji je život pakao društva izobilja, podseća na određenu praksu srednjeg veka i početka novog veka. Potrebu za liberalizacijom  drugih manje   neprivilegovanih, zbrinjava društvo   tako što zadovoljava potrebe. Usled toga je - kaže Markuze -  ropstvo ugodno, a možda čak i neprimetno ( Herbert Markuze ^ovek jedne dimenzije).

                 Priča o udovima i trbuhu  aristokratije, patricijima i pobunjenim robovima-proleterima, boginji Cereri, zaštitnici robova, na rimskom  brdu Aventinu  ponovo je, danas, aktuelna, ali je  samo valja prepoznati. Da li je današnji Aventin:  pobuna u Atini, Rimu, Londonu, NJujorku (Okupirajmo Volstrit). Slute li učestale pobune početak kraja    dosadašnje moćne finansijske  imperije globalizma? Sluti li se gvozdena ruka monetarnog  i finansijskog globalističkog sistema, koja primorava na dužničko ropstvo?

 Pa kakve veze ima: mogući globani finansijski slom, bankroti banaka i država sa buretom noca Viktora Dabrijela, pop-art umetnikom R. Lihtenštajnom, tragičnim  van Gogom, štedljivim   Albrehtom  Direrom i drugim umetnicima. I ima i nema. Bure dolarskih novčanica sada je samo san siromašnih. Domazluk propada usped    finasijske patologije.  Političari obećavaju i varaju, a ekonomisti veruju, nemilosrdno,  samo u jedino: oholi profit i dobit po svaku cenu.  Ugodno ropstvo (H. Markuze) poprima oblike  monstruoznog preobraćanja u dužničko ropstvo. da li je dužničko ropstvo usud-sudbina? Postmoderno društvo,  kroz dužničko ropstvo pravi rimejk „patricija“ i „plebsa“ našeg vremena.

Sada, kada smo svi u čabru, dužnički robovi, kome je suđeno da  ispriča  novu poučnu priču o trbuhu (svi hoćemo da budemo trbusi, stomaci, stomačine) i udovima u koju će dužnički robovi poverovati? Kome? Koja naivna postmoderna  Cerera, zaštitnica svekolikog bankarskog  roblja, će poverovati u tu omomatopeju? Izgleda da je neophodna ponovna obnova domazluka.

Legende uz fotografije:

1.  Viktor Dabrijel: Novac za spaljivanje

2. Robert Doud: Linkoln  na  novčanici od 1$

3. Robert Doud: Vinsent van Gog na novčanici od 10 $

4. Šurka u  tanjiru,  Roja Lihtenštajna