Petar Đuza
Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd
UDC 159.937.5-056.262
Rezime: Slepi moraju da žive u društvu koje pati od ozbiljne zanemarenosti čula
dodira. Haptičko gledanje je marginalizovano, zbog toga Arnhajm uviđa da je nepravedno
čulno osakaćena čitava jedna populacija. Kako ‘gledajuće’ ruke – dlanovi i prsti
haptički, kod slepih osoba, polako, postupno, zamenjuju oči i poprimaju obeležje vida.
Kraća studija Rudolfa Arnhajma Opažajni aspekti umetnosti za slepe, 64 kao i druga
relevantna literatura o haptičkom vidu, ali i lično iskustvo u radu sa licima sa specijalnim
potrebama, predmet su ovog ogleda. Šta sa slepim, slabovidim? Može li umetnost, kao
panaceja, kao univerzalni lek, i na koji način, u procesu edukacije i pedagoškog
obrazovanja, u svakodnevnom praktičnom životu, ali i unutarnjem, metalnom, emotivnom,
psihičkom, doneti kvalitet i boljitak slepima i slabovidim? Od biblijske klepsidre vremena
do danas postavlja se uvek isto pitanje: da li su i koliko su mogući i ostvarivi alternativni
odnosi: vid - nevid, vizuelni i haptički vid, osećanje vida posredstvom čula dodira? Može
li slepa osoba bez vida da vidi? Da li i koliko je moguće da se kod lica sa specijalnim
potrebama, slepim i slabovidim nadomesti kvalitet života? Koje su mogućnosti haptičke
komunikacije, osetilnog vida kao kompenzacije, alternative nevidu? Od Homera do slepog
guslara Filipa Višnjića, srpskog Homera usmene epske književnosti, od savremenih
umetnika Dalija (na skulpturi vidimo tri čula, od kojih je na vrhu te metafizičke piramide
neprikosnoveno najuzvišenije oko, dok je magritovsko nadrealistička oko personifikacija
oka nebeskog) do danas neprestano se postavlja pitanje - šta je haptički vid?
Ključne reči: haptički vid, , umetnost, čulo.
Umetnost gledanja i doživljena haptičkim gledanjem je neopravdano
zapostavljana. Haptičko gledanje ima biblijsku konotaciju:
Knjiga postanja kazuje: (…) Bog reče: Neka bude svetlost. I bi svetlost. 4 Bog
vide da je svetlost dobra; i Bog rastavi svetlost od tame. 5 Svetlost nazva Bog dan, a
tamu nazva noć. Tako bi veče i bi zatim jutro. To je bio prvi dan.
14 Bog reče neka bude svetlila u prostoru nebeskom, da dele dan i noć, da
budu znaci koji će obeležiti vremena, dane i godine; 15 i neka svetle na prostoru
nebeskom, da obasjavaju zemlju 18 i da upravljaju danom i noću i da dele svetlost od
tame. I Bog vide da je to dobro 19 I bi veče i bi jutro, i to je bio četvrti dan .65
To biblijsko svetlilo nebesko: veliko - malo zapravo je parabola gledajućeg
oka. To je božanska predstava čula vida. Bez gledajućeg oka svet je prazan, kao
slikarsko platno na kojem ništa nije naslikano. Videćemo, međutim, da je, Po Knjizi
postanja, svet stvaran kao integralna vizuelna, ali i haptička celina. Stvaran je i po
meri, ne samo vizuelnog nego i haptičkog vida. Tek kad je vizuelni svet i haptički svet
sjedinjen i uravnotežen, onda predstavlja integralnu celinu. Kad je stvarao svet, Bog je
64 Rudolf Arnhajm: Opažajni aspekti umetnosti za slepe,
65 Biblija: Knjiga prva, Postanje.
483
stvorio i haptički svet koji se može videti, ali i dodirnuti. Dakle, stvorio je paralelni
svet koji ima zadivljujuće bogatstvo različitih haptičkih oblika. Šta je ekvivalent
slepim očima, nedostajućem čulu vida, slepom homerovskom oku? Da li su i u kojoj
meri doista vizuelnost i haptičnost same sebi dovoljna čulna i osećajna celina? Svakako
da nisu. Vizelnom komunikacijom dodirujemo svet oblika očima - gledanjem,
viđenjem. Dodirom oblikujemo osećajno viđenje okruženja u kojem živimo po
rođenju. Dodir dlanovima i prstima, dodir telom je iskustvena materijalna i analogna
komponenta. Adekvatna kompenzacija za obnevidele oči. Stoga, svetlilo je nebesko,
po kazivanju Knjige postanja, svetlilo koje obasjava, zapravo, uzdarje čulu nad čulima
- čulu vida. Ali, ova dva čula su s pravom predmet mitova i legendi. Prema Vazariju,
znameniti renesansni vajar Donatelo, klešući Zukona, zapretio je kamenu rečima:
Progovori, progovori… Nema haptičnije, reči od ove Donatelove izgovorene skulpturi
u kamenu. Očima oblikujemo svet viđenog, a dodirom, prema Mišelu Difrenu, vidimo,
utvrđujemo i oblikujemo neprikosnovenost onoga što dotiču naši prsti (…) jer je dodir
biće bez granica.66
Međutim, šta se dešava kad je jedno od ovih čula delimično ili potpuno
disfunkcionalno? Kad delimično fukcioniše ili potpuno ne funkcioniše? Ima li
alternative? Nema snažnije slike nevidela od slike iz Knjige postanja kad duh Božji
lebdješe i kada nad bezdanom beše tama. Beše tama, drugim rečima, beše to tek Dan
prvi, dok još ne beše svetlila, dok još beše samo tama i bezdan i ne bi podeljena na dan
i noć. Dakle, ako je biblijska tama doista bezdan, a svakako da jeste, nema ni težeg
pitanja ni težeg odgovora za slepilo kojim vlada večita tmina. Međutim, u ovom
biblijskom viđenju samog smisla apoteoze tame nad bezdanom svakako da treba
napravi distinkciju, u odnosu na relaciju tama - slepilo. Slepa osoba nije nad biblijsim
bezdanom, naprotiv, u okruženju je i bogatstva drugih superiornih čulnih signala.
Dakle, komunikacijski nivo se ostvaruje na drugim, alternativnim osnovama, pa u tome
i jeste smisao verovanja da se slepima i slabovidim osobama može pomoći.
U hronološko-istorijskoj vertikali, u raspravama o čulima, teoretičari, takođe,
imaju važna, ali i različita gledišta. Leonardo da Vinči kaže da je oko ogledalo lepote
sveta, gledajući lepotu prizora i dela prirode, pomoću očiju, duša je zadovoljna u
tamnici tela, jer preko njih ta duša predstavlja sebi prirodu. U raspravi da li je veća
šteta izgubiti oko ili uho, Leonardo se protivi ludosti nekih filozofa koji su smatrali da
oko, kao gospodar čula, sprečava tanano saznanje duha kojim se prodire u u božanske
nauke. 67 Čovek koji je rođen slep, kaže Leonardo, ne može primiti lepotu stvorenih
stvari, pošto nikad nije ni imao saznanja šta je to lepota neke stvari.68
Telesna kompenzacija
Ljudsko telo je sazdano na principu telesne kompenzacije ili alternative,
obezbeđenja: za jedan oštećeni organ uskočiće neki drugi organ. Oštećeni organ stvara
iza sebe jednu dopunsku snagu. Život, kojim je propisan zakon samoodržanja, stekao
je za to i snagu i sposobnost iz svog biološkog razvoja. Biološka i psihofizička
konstrukcija tela sačinjena je i komponovana tako da može da bude funkcionalna i u
66 Michel Dufrene: Estetika i pluralnost čula
67 Leonardo da Vinči, Traktat o slikarstvu, Kultura, Beograd, 1964.
68 Isto.
484
okolnostima ozbiljnih nedostataka i disfunkcije pojedinih delova, bilo da je
disfunkcionalnost stečena rođenjem, bolešću, ili starosnim faktorom.
Rudolf Arnhajm kaže da je vizuelni svet dominantniji i da svoje prisutvo stalno
stavlja do znanja. Onaj koji vidi poseduje moć vizuelne komunikacije i motivisan je
vizuelnim ciljevima. U mitskom viđenju svevida kultna mesta imaju tri oka svevida:
Svevideće oko, Nedremano oko, i ono znano Treće oko. A sva tri oka daleko i
najdublje dosežu. Atributi oka, u svakodnevnom životu i u umetnosti, imaju
povlašćeni status. Oko se s pravom personifikuje kao čulo nad čulima. Uzdignuto je
iznad svih drugih ljudskih čula i osetila. Znatno kasnije, ovaj stereotip je promenjen i
pomeren i u korist haptičkog vida. Postalo je posve jasno da haptički svet komunicira
njemu svojstvenim haptičkim jezikom. Zbog toga Arnhajm ukazuje da psiholozi, i ne
samo oni, treba da shvate haptički svet njegovim haptičkim jezikom kao alternativu
svetu viđenja. Umnogome, haptički vid je emancipovan i našim civilizacijskim
referencama. Zanemareno je svekoliko iskustvo, saznaja praiskonska, zanemarene su
očigledne antropološke haptičke činjenice i dokazi. Praiskonske haptičke znakovne
strukture paleloitskog, neolitskog doba, složene scene haptički graviranih predstava
koje prepoznajemo kao scene iz lova upravo ukazuju na činjenicu da haptički vid nije
samo privilegija savremenog čoveka. Najpoznatija arheološka nalazišta, od Atamire i
Laskoa, svedoče o haptičnosti dalekih antropoloških predaka. Starostavna pismena,
klinasto, sumersko, hijeroglifsko, staroegipatsko: sva ova pismena su haptička, klesana
ili gravirana. Ovde imamo i autetntičan primer, štaviše, muzičkog haptičkog zapisa.
Vidimo i prepoznajemo, dakle, antropološko, ne samo Nedremano oko, nego i
nedremane ruke. Posve je umesno, čini se, predložiti i drugi, alternatini termin
(paralelan anzivu knjige Aleksandra Đurića Simultano oko) - ‘Simultane ruke’ .
Haptička ograničenost
Slepa osoba je ograničena haptičkim vidom, ali je, kako navodi Arnhajm,
motivisana da predemete, stvari, oblike prepoznaje na osnovu taktilnog doživljaja,
odnosno telesne komunikacije sa materijalnim svetom. Haptički osećaj kod slepih
osoba, kao alternativna vizuelnoj komunikacij, nesumjivo je razvijeniji nego kod osoba
sa normalnim čulom vida. Slepe i slabovide osobe rukama koje vide istražuju
predmete i oblike, opažaju ih na podjednako dinamičan način kao i vizuelnim
dodirom. Takvo opažanje nije strano ni čulu vida - predmet koji vidimo želimo i da
dodirnemo, pa je takvo dinamičko opažanje osnova estetičkog istraživanja. Ali, dok
čovek koji vidi može da sagledava predmete i svet oko sebe kao jednu integralnu
celinu, haptičko opažanje je ograničeno. Ono mora da sublimira, mora da integriše
elemente neke koherentne celine, koju moraju i mogu da obuhvate dlanovima, kako
kaže Arnhajm - orkerstrom draži nastalih taktilnim dodirima. Tako slepi vajar, poput
Eriha Koncla, može haptički da vidi predmet i da oblikuje umetničko delo. Slepi vajar
je, naime, ograničen opsegom veličine. Što je predmet i oblik veći, teže mu je da
shvati njegovo kompoziciono jedinstvo. Teže prati sitne i zamršenije, komplikovanije
plastičke elemente. Zato slepi vajar voli pojednostavljene oblike i forme. Voli
simetriju i plastičke međuodnose, koji ne zbunjuju, koji imaju jednostavnu logičnu
celinu, kao, na primer, Brankusijeve, dela u plitkom bareljefu Bena Nikolsona,
Arpove, ili skulpture Riste Stijovića. Stoga, pretenciozno je i nerealno očekivati da
slepa osoba razume i shvati one elemente u likovnoj umetnosti koji su složeniji - na
485
primer: preklapanje, dubinsku, odnosno, centralnu perspektivu, geometrijsku podelu
slike na planove, skraćenja, koja teško shvataju, ako nisu likovno obrazovane i
osobe sa normalnim vidom. Postavlja se pitanje: da li i u kojoj meri slepi mogu, bez
pomoći vida, da haptički vide i liniju, odnosno crtež? Arnhajm naglašava da mogu, jer
su linije spontani grafički ekvivalenti koji imaju svoju unutarnju logiku, kao i
trodimenzionalne plastičke projekcije poput skulptura i predmeta. Tako smo dobili, ne
samo haptičke skulpture nego i haptički crtež. U okviru samostalnog istraživačkog
projekta autora ovog teksta, studenti vajarskog odseka, uspešno su vezanih očiji,
dakle, ‘privremeno slepi’, uspeli da iskopiraju i oblikuju zadate skulpture u glini. Bilo
je zanimljivo videti šta se dešava sa vajarima kada su prinuđeni da se oslone isključivo
na haptički vid, odnosno na gledanje dlanovima. Rezultat ovog eksperimenta bio je
iznenađujuće dobar (snimljen je i video-zapis). Ne samo da su uspeli da iskopiraju
model, nego su modelovanje izveli savršeno precizno i u dimenziji i u formi.
Biokulturna terapija
Svrha emancipacije i pravilnije razumevanje haptičkog jezika ima i svoje
opravdanje u dvosmernom, komunikacijskom boljitku sa slepima, kulturnom i
umetničkom podsticanju i obrazovanju, upošljavanju haptičnosti slepih i slabovidih.
Postavlja se i ništa manje važno pitanje terapeutske i isceljiteljske panaceje (panaceja je
starostavni, čudotvorni lek za sve bolesti). Arnhajm, zapravo, u haptičkom vidu, što je
prilično ohrabrujuće, prepoznaje i sugeriše terapijske mogućnosti. Umetnik koji odluči
da postane terapeut. Naime, svima je poznato da je terapija bojom, ili poznatija kao
hromoterapja blagodetna. S razlogom se postavlja pitanje i mogućnosti terapije
pomoću umetnosti, koja nije ni ograničena ni potpuno iscrpljena svojim
mogućnostima. Nesumnjivo je poželjna i haptička terapija. Na primer, masaža nije
ništa drugo nego haptička terapija. Umetnik i umetnost se u ovom slučaju posvećuju
pomoći zdravstvenoj i kliničkoj praksi .
Put ka ozdravljenju nije samo medicinsko-terapeutski, niti je put ka
pozitivnom održanju stanja pacijenta bezuslovno i neumitno samo medicinski. Dejvid
Morison s razlogom u svojoj knjizi Bolest i kultura u postmodernom dobu ukazuje na
alternativne, pomoćne, metode lečenja i održavanja pozitivnog stanja organizma
obolele ličnosti, što omogućava brojne i neiscrpne dopunske varijante koje, ako nisu
isceljujuće, svakako su blagodetne. Ono što lekari podrazumevaju pod bolešću i
tegobom nije isto što i pacijenti podrazumevaju. Savremeni službenici medicine bolest
određuju kao objektivno potvrđen poremećaj telesnih funkcija i sistema, koji ima
prepoznatljiv uzrok i prepoznatljiv skup simptoma. Tegoba se, nasuprot tome, u
medicini koristi kao da bi se označilo pacijentovo iskustvo koje može, ali ne mora
da ukazuje na prisutvo boleti. Devid Moris ukazuje na moguću činjenici da lekari
pacijenti posmatraju problem boleti sa različitog stanovišta. Za pacijenta je boleti uvek
proživljeno iskustvo, dok lekaru pacijentov izveštaj o bolesti ukazuje ne verovatno
medicinski problem, koji zahteva biološko objašnjenje bolesti...69
D. Morison, pisac i naučnik, profesor na Univerzitetu u Virdžiniji, kaže da je
postmoderni svet počeo da menja svoju ljudsku percepciju, te da nikad samo jedan
život, ako je dovoljno lucidan, ne može da posluži kao sočivo koje će izoštriti difuzne i
69 Dejvid Morison, Bolest i kultura u postmodernom dobu, Clio, Beograd, 2008.
486
društvene sile, čime značajno menja suštinsku formu gledanja na klasičnu medicinu s
pozicije fenomena biokulture. Izgleda da umetnost vidi svoju ulogu u terapiji u
shvatanju postmodernog iskustva i to onda kada ljudi shvate da njihovo iskustvo
obuhvata mnogo više od onoga št medicina može da im kaže (…) moderna medicina
nudi i ima medicinsko-naučnu priču, a postmoderni način priče je onaj u kome
pacijenti ponovo stiču moći stvaralaca i naratora sopstvenih, jedinstvenih priča
(postmoderne transformacije bolesti) - kaže D. Morison.
Ni pacijenti ni lekari ne mogu da previde, hteli ne hteli, ono što im
biomedicinski model ignorišu, uključujući i ulogu koju kultura ima na bolest.
Biokulturno stanovište o bolesti ne zahteva napuštanje svih izvanrednih lekova i
procedura zasnovanih na biohemijskom modelu (...) koji je u klasičnoj medicini, duže
od jednog veka vladajuća paradigma zapadnjačke medicine 70. Po tom metodu, kako
navodi D. Morison, tela su shvaćena prema modelu mašina, pa je, stoga, i telo (kao
mašina) razdvojeno od uma. Telu – mašini, kao biomedicinskom viđenju, Morison
suprotstavlaja telo - um), dakle, biokulturni model. Neminovnost čovekovog položaja
je opredmećena njegovim čulima. Svaki neodostatak, hendikep, značajno ograničeva
kvalitet njegovog života. Da li umetnost može pomoći i koliko - pitanje je, ali bih se
svakako složio sa paradigmom koja je u korelaciji kulturnog konteksta da čovek
egzistira, ali i imaginira zajedno s prirodom i to čini do našanjeg dana - kako kaže
Miodrag Pavlović. Čovek nije oštro delio svet umetnosti umeća, veština, od sveta
prirode, bar što de tiče oblika. Oduvek oblici prirode ulaze u umetnost, tako da se čini
da od prirodnih oblika i njihovog čitanja počinje za čoveka da se uspostavlja svet
umetnosti. Predmeti prirode ulaze u kultove i mitove, bilo kao bića, bilo kao oblici, ili
kao predmeti.71 Knjiga postanja kazuje da je stvarajući NEBO I ZEMLJU, što beše
Prvi dan, u stvari, Tvorac stvorio prvi oblik i prvu haptičku činjenicu. Ako je to tako,
onda M. Pavlovović s razlogom kaže da drevni čovek bolje i tačnije misli u umetnosti
u govoru simbola od današnjeg čoveka i zato mu se čovek kasnijih kultura obraća, da
bi našao ponovo čvrsto tle u šumi nasleđenih oblika72.
Stevan P. Petrovć (Čovek između bolesti stvaralaštva) s razlogom navodi da
umetnici spadaju u one retke sretnike koji imaju pristup u duševne sfere (dodao bih i
telesne svere), u koje nema običan smrtnik. I ‘obični smrtnici’ u dodiru s umetnošću
poprimaju taj začudni osećaj koji imaju umetnici u stvaralačkoj katarzi onih koji nisu
obični smrtnici. Naime, svaki kontakt subjekta s umetnošću omogućava tom subjektu
legitiman ulazak u duševne sfere. Zbog čega je ovo važno ako ne zbog onih umetničkih
melema koji vraćaju duši moć za voljom, onda kad je ta volja poljuljana, a
najpotrebnija. Morison, međutim, daje za pravo obolelim osobama, ukazuje na
mogućnost da postanu akteri, dakle, aktivni učesnici pristupa vlastitog pristupa u
duševne sfere, koje su bile predodređene samo za umetnike.
Haptička terapija
Ako haptička terapija ima smisla, oslonimo se onda na tumčenje pesnika o
obliku: Sama reč oblik zove nekud u umetnost koja najviše oblikuje, koja, pre svega
70 Isto.
71 Miodrag Pavlović, Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984.
72 Isto.
487
oblikuje oblik, dakle, nešto opipljivo i trodimenzijalno, a to je skulptura, plastika,
glina, kamen, drvo… U tom smislu bi skulptura bila privilegovana među
uzmetnostima. Na izvorištu njeni uzori su i najviše prisutni i na osnovu njih , čini se,
najviše se može dobiti osnove za razmišljanje i o satvarnom postojanju praoblika .73
Ako umetnost najviše oblikuje, opipljivo i trodimenzionalno, u plastici, lakše
je razumeti Rudolfa Arhajma i dati mu za pravo kad nalazi smisao umetnosti u
haptičkoj terapiji - terapiji za slepe. Terapija pomoću umetnosti zasniva se na
umetnosti i terapiji. Zato se može, kaže Arnhajm, na uprošćen način reći da se njena
praksa u suštini, oslanja na dve vrste ličnosti, na terapeute i umetnike. Terapeut i
umetnik u svojoj delatnoj praksi motivisani su, prema Arnhajmu, različitim
iskustvima. Terapeut: saosećanjem sa životnim patnjama ljudi ili ih je obuzetost
sopstvenim teškoćama navela da saosećaju probleme drugih ljudi. Arnhajm smatra da
je terapeute navelo na pomisao o umetnosti, kao terapiji niz njihovih konkretnih
iskustava iz dodira sa terapijom i umetnošću: ili su ulazili u ateljea umetnika, ili su se i
sami oprobali u bavljenju umetničkom delatnošću. Nesumnjivo je da bavljenje
umetnošću iziskuje strast, posvećenost, snažnu volju i moć – što je tačno. Isto to se
dešava sa obolelim osobama, kojima je na putu ka ozdravljenju najpotrebnija volja i
moć. Neophodna im je moć za voljom (Vladeta Jerotić), zapravo, interaktivna veza
između volje za ozdravljenjem i kreativnošću je neosporna, što bavljenje umetnošću i
podrazumeva.
Međutim, šta u okolnostima kada se ne može popraviti stanje pacijenta i kada
je terapeut potpuno svestan te činjenice? Šta onda? Slepoj osobi se, na primer, ne
može vratiti vid? Ni moralno, ni etički nije obećavati da terapija umetnošću (art
teraphy) može nešto učiniti u smislu boljitka. Dakle, vid se ne može steći ni povratiti
nikakvom medicinom, nikakvim čudotvornim činima. Obećavati bilo šta bilo bi
lakomisleno zavaravanje i sebe kao terapeuta i pacijenta. Sažaljevati, očajavati, upasti
u depresiju zbog takvog stanja svakako nije preporučljivo. Zbog toga se D. Morison
zalaže za interaktivni model, koji podrazumeva njegov biokulturni model. Bolesti je
potrebna biokulturna lekovitost. R. Arnhajm kaže da su terapeuti, vođeni snažnim
impulsima svog poziva i primenjujući vlastita iskustva iz umetnosti u terapiji,
ustanovili da je umetnost uspešno sredstvo za istraživanje ljudskog uma i staranja o
njemu. Pogledajmo šta Arnhajm misli o umetnicima kao potencijalnim terapeutima:
Umetnici žive sa svojim radom (…) vole da se druže sa rečima osluškujući šta one
govore (…) druže se sa bojama, dletima, ili muzučkim instrumentima, ili sa bilo čim
što im služi kao medijum (…) stvaralaštvu su potpuno posvećeni i strastveni, itd.
Arnhajm kaže da nešto od ovoga važi i za pacijenta. Naravno, ne možemo se
ogledati u očima slepe osobe. Ali, ako slepa osoba poželi naše lice da dodirne
dlanovima, budimo sigurni da nas gleda haptičkim vidom. U takvoj poziciji i jeste
moguća međuzavisna komunikacija. Od pomoći je i čulno saznanje, odnosno dometi
čulnog (ne samo spoznajnog i svakog drugog) saznanja. Čini se prilično važnim
shvatanje načina na koji fukcionišu čula u međukorelaciji. Kako fukcioniše telesnost i
osetno saznanje i iskustvo. Mišel Difren upućuje na izvornu pluralnost čula koju
stvara sloj preosetnog. Čulna pluralnost, naime, revidira dominaciju oka, odnosno
dominaciju vizuelnog, onoga što se vidi i obuhvata kultom gledanja posmatranja, što
73 Isto.
488
konstatuje i Rudolf Arnhajm. Međutim, čula ne fukcionišu zasebno, nepovezano,
nesinhronizovano: u međusobnoj korelaciji neprestano se nadopunju, u neprestanom su
dosluhu i interaktivnom delovanju, čak i u okolnostima kada je jedno čula
disfunkcionalno. Čulo vida, kao superiorno čulo, svoj izvor i model nalazi u taktilnoj
osećanjnosti da bi svoje gledanje potvrdilo dodirom. Dakle, u haptičkoj osećajnosti. U
onim dodirim tačkama gde su konstisuisani na osnovu kontakta. Odvojeni od
afektivnosti, i vid i sluh ostvaruju nepreglednu mapu dodira, jer mi se osećamo
dodirnutim samo od strane onog ili ničega što dodirujemo. Čulo pipanja uvek zahteva
oazu kontakta, kao što čulo vida zahteva oazu vizuelnog kontakta.
Pri tom čula, u procesu koja su asimilatorska (vizuelna i taktilna) neprestano
elaboriraju impresije i senzacije. Haptički vid kompenzira nedostatak vizuelnog vida,
zauzima mesto nedostatka ovog važnog čula. Umetnost je, kaže, Arnhajm uvek pola
umetnost pola terapija, a terapeut ne kreće od umetnosti, nego polazi od potreba
pacijenta, od ljudskih bića u nevolji. Tako je dobrodošlo svako sredstvo koje u
primeni obećava boljitak i uspeh, a što da ne i umetnost. Arnhajm, stoga, s razlogom
ukazuje na mogućnosti one prakse u terapijskoj koja će omogućiti, kroz aktivno
bavljenje umetnošću, poboljšati kvalitet života, ali i haptičko gledanje neprestano
usavršavati u svakodnevnoj praksi.
Literatura
1. Rudolf Arnhajm, Opažajni aspekti umetnosti za slepe, Beograd.
2. Michel Dufrene, Estetika i pluralnost čula, Beograd.
3. Dejvid Moris (2008). Bolest i kultura u postmodernom dobu, Beograd: Clio.
4. Miodrag Pavlović (1984). Prirodni oblik i lik, Beograd: Nolit.
5. Leonardo da Vinči (1964). Traktat o slikarstvu, Beograd: Kultura.
Petar Đuza
BLINDNESS LIKE HAPTIC VISION
Abstract: What about the blind, visually impaired? Can art, as a panacea, as the mythical
panacea, and how, in the process of education and pedagogical education, in everyday practical life,
but also the internal, mental, emotional, psychological, bring prosperity and quality of the blind and
visually impaired? Rudolf Arnheim says that the dominant visual world and that their presence will
indicate constant. Anyone who can see, has the power of visual communication and motivated by the
visual targets. Eye, in everyday life and in art, has a privileged status. Eye is rightly personified as
the most important sense. Elevated above all other human senses and felt. Leonardo da Vinci said
that, eyes are the mirror of beauty the world. This stereotype in today's modern times is changed and
shifted in favor of haptic vision. It became, quite clear that the haptic world communicates in his
own language. Therefore, Arnheim points out that psychologists, and not only those, need to
understand their haptic world on their haptic language as an alternative world views. Greatly, haptic
vision is emancipated .Blind people are limited by haptic vision, but, according to Arnheim, they are
motivated to making objects, things, to recognize shapes based on a tactile experience, or physical
communication with the material world. Haptic sense in blind individuals, visual communication as
an alternative, undoubtedly is more developed than in those with normal sense of sight. Blind and
visually impaired people, with hans who can see, research subjects and forms, perceive them on
equally dynamic way as people who can see.This observation is not foreign to the Sense of sight - a
subject that we want to see and to touch, and such a dynamic basis of aesthetic perception research.
But while the man who can see things and looks at the world around them as the integral whole,
haptic perception is limited. It must, must integrate all elements of a coherent whole that must and
can involve palms, according to Arnheim - Orchestra stimuli produced tactile touch..
Keywords: haptic vision, art, sense.
