LJUBIŠA ĐIDIĆ
POVRATAK MILOŠA CRNJANSKOG KAO ISTORIČARA UMETNOSTI
Petar Đuza: SINKRETIZAM MILOŠA CRNJANSKOG Čigoja štampa, Beograd Fakultet umetnosti, Zvečan, 2011.
Kada se likovni kritičar i sam slikar i profesor Akademije lepih umetnosti u Zvečanu, Srermskoj kamenici i Beogradu, Petar Đuza, lati istraživanja Miloša Crnjanskog u tome, gde se srpsko slikarstvo nalazilo između dva rata, u odnosu na svoju tradiciju, svoju savremenost i mogućnost da sebe vidi u nekom novom, modernom evropskom putu - onda će iz ove studije, koja se veoma analitički bavi sinkretizmom velikog pisca, pomaljati građa od koje se prave knjige za istoriju. U našem slučaju za istoriju srpske istorije umetnosti.
Treba odmah reći da je Miloš Crnjanski istoričar umetnosti, ali da je kao pisac epskih i antropoloških fresaka ostavio u senci likovnog kritičara. Petar Đuza je ovom knjigom pokušao da baci reflektor i na ovu delatnost, utoliko pre što se Miloš Crnjanski u svom radikalizmu žestoko odnosio na svoje vreme, braneći shvatanja čoveka koji je dobro znao šta se u likovnim strujanjima dešava u Parizu, neprikosnovenoj matrici svih estetika i senzibiliteta, u Pragu, Beču, Rimu, Budimu... Od umetnosti je tražio ideju umetnosti, a svoje nacionalno čulo, kojem je davao celo svoje biće, nije podređivao niti „vili Ravijojli u opnacima“ ni „upeglanim čakširama“ (Miloša Obrenovića) – u slici Patra Ubavkića, /na izložbi u Rimu 1910/, ni akademizmu Paje Jovanovića, ni modernizmu Ivana Meštrovića...
Likovni opus Miloša Crnjanskog uz sinkretične domete koje je ostavljao u Embahadama, u putopisu i polemikama u onom užem smislu, nije prevelik. Odnos tih tekstova, u brojkama iskazano - tri prema tri: Mikelanđelo, Direr, Sodoma (u Putopisima); Miloš Golubović, Patar Dobrović i Jovan Bijelić.
Sva trojica slikara su u određenim vremenskim razmacima bili u Parizu. crnjanski je ismeđu 1919. i 1926. objavio prikaze njihovih izložbi.
Kad Petar Đuza prati kulturnu situaciju srba iza Prvog svetskog rata i između dva rata, on se ponaša kao klasični istoričar koji priziva stavove drugih intetelelektualaca, kakva je Isidora Sekulić ili dragi drug Crnjanskog Rastko Petrović, uz sve druge koji su se takođe laćali likovnog pera: Milan Kašanin, Ivo Andrić, Veljko Petrović. Ali kada treba objasniti fenomen Mikelanđela u opsesijama Crnjanskog, onda se veliki pisac i likovni analitičar vezuje za Frojda i dosežući suštine koje su izazov dobu u kojem je živeo. Crnjanski je time dokazao da se u svojoj lektiri nalazio na samom izvorištu velikih ideja koje su objašnjavale tokove njegove savremenosti.
Kao što će Petar Đuza za sve vreme tražiti Crnjanskog u onom kontekstu u koji ga je smeštao istoričar i veliki antologičar našeg savremenog likovnog trenutka Lazar Trifunović, u čijem je budnom oku Crnjanski zavredeo posebno mesto, koje je prevaga velikom literarnom freskom (ne)opravdano oduzimala. U tom odnosu prema velikom autoritetu naše likovne ustorije, Lazaru Trifunoviću, Petar Đuza je našao onu meru u kojoj je mogao i sam videti Crnjanskog, ali ne ovoliko iščitano, objašnjavanog, analiziranog i poređenog, što i jeste bio cilj ove suptilne analize, koja je imaginaciju velikog pisca pretpostavila istoriji umetnosti koju je nosio u svom profesionalizmu. A taj profesionalizam, iako nevelikog obima, u svome vremenu ostavio je dubok trag, jer je jasno određen prema modernoj umetnosti, prema shvatanju koji je strujao među novim senzibilitetima u prvoj polovini prošlog veka. Đuza s pravom navodi da estetsko valorizovanje Crnjanskog ukazuje na pravu ličnost pisca koji je umeo da se izdigne iznad efemernog i konzervativog shvatanja umetnosti svog vremena-umeo je i da oslika i izvrgne ruženju, da bespoštedno napadne i provincijski i planački duh sredine.
Petar Đuza nije pokazao koliko se sam Miloš Crnjanski bavio slikarstvom. Jedan autoportret govori da to ne može biti jedina slika.
U Širokom opusu velikog pisca, ova knjiga upućuje na to da su ovo mali likovni koraci za pisca tog vremena, a veliki za vreme za vreme koje će ga i danas potvrđivati.
(Luča, br. 1. januar, 2012, časopis za kulturu umetnost i nauku, Subotica)
