Petar Đuza
GENERACIJA IZ
HAOSA
(Uz izložbu Dobrovićevih
portreta)
Zapis Miloša Crnjanskog
o slikarstvu Petra
dobrovića, iz 1919-20. godine, prepoznaje
paralele istovetnosti doba ovog
umetnika s današnjom našom tragikom i zlom koje se ponovo javlja u ljudima
Mislim da smo mi jedna generacija koja je došla
iz haosa i koja će opet otići u haos -
ovaj zlokobni usud jedne nesrećne generacije
kojoj je pripadao slikar Petar Dobrović, a poslužio Milošu
Crnjanskom kao ključni aksiom,
kao replika o kolelktivnoj sudbini, danas je aktueliziran, ne samo povodom izložbe
ovog velikog umetnika. Čini se posve prepoznatlj ivom identifikacija generacija
s bezmalo cikličnim ponavljanjem onih koji su došli iz haosa i koji će opet ići u haos, a kojoj u mnogo čemu mi danas pripadadamo.
Ali, ova parabola o genraciji haosa,
Miloša Crnjanskog, nije samo apokaliptična poetska metafora. Niti proizvod
fikcije, odraz ezoterijskog onespokojenog duhovnog sagledavanja: parabola haosu je gola činjenica ona nam se vratila iz pandnorine
kutije tragičnog istorizma, kao i generaciju Dobrovića i Crnjanskog, ponovo
nas, svom žestinom bičuje.
Nasuprot Haosu
kao usudu, slikar suprotstavlja strastvenu lepotu. On uzdiže, kako primećuje Crnjanski,
prirodu do nivoa obogoboženog kulta: biranim rečima veli da je Priroda jedini Bog. Ekspresionisti
tragaju
za pojedinim pojavama Svemira: materiji drveća, zemlje, zidova, bresaka,
u kruškama, belim oblacima neba nadahnjuju se motivima neobičnim ...
Dobrovićevi pejzaži su ... jedna nova priroda
jednog novog pokoljenja ... koja je...
u šumamam, me|u krvavim lešinama, u vrtlogu svetskog rata, naučila da prezire
zakone, i ljude, društva, i gledajući
sram i stid čovekov, naučila da bezumno veruje u šume, polja, brda. I otuda eto
rascvetana jedna breskva ili trešnja oranica u kojoj niče usev, ili bolesno
jedno drvo u jesen, sjaje u boji u kakvoj se
dosad oči ogledale nisu (Miloš Crnjanski: Petar Dobrović, esej objavljen
u časopisu Dan, 1919/20. godine).
Crnjanski,
u zapisu o Dobroviću, zahteva da ...
prestane već jednom slikarska laž...Boja, veli Crnjanski, otkriva laž i
zato je Dobrović kolorista, otuda sjaj u boji kakvom se dosad oči ogledale
nisu. I u vremenu sadašnjem hroničar tekućeg likovnog života imao bi razloga
zahtevati, može zavapiti - da prestane već jednom slikar-ska laž...
Slikar haotičnog i tragičnog vremena koji je u vrtlogu rata, me|u krvavim lešinama, naučio da prezire zakone i ljude, društva, gledajući sram i stid čovekov, ne
obraća nam se danas, sa distance prošlosti,bez jakog razloga koji nalazimo u
paralelama, u identifikaciji s bezumljem savremenog sveta . NJegovi psihološki portre-ti su skinute maske
pred umetnikom. Stoga, sram i stid ljudski,
oličeni su anfasi, poluprofili, profili i torza vremena bestidnog u kojem je
ovaj orvelovski svet utonuo.
U protretu
Dobrović je samo pred ženskom lepotom podatan i zato on , kako navodi Crnjanski,
sme da slika i onaj crveni pod Leonardov, i ružičastu
svilu ženskog tela koju znate kod
Ticijana i bludnu svetlost kod \or|onea...
U košmaru življenja posve aktuelnog, konačno,
pravi majstor, slikar, na pravi način ponovo rehabilituje jedan specifičan žanr:
portret
u slikarstvu. U kakvom mraku i koliko dugo je taj portret kao tema, kao preokupacija
slikara tavorio bezudušnom egzilu? Zašto su ga se umetnici dvadesetih, s početka
veka, poput Dobrovića, tako žestoko držali, a slikari devedesetih tako lako
odrekli? Otkud to da pod pritiskom raznih postmode-rnističkih neoizama jedan veliki žanr, koji je
vekovima hranio genijalna nadahnuća umetnika, emigrira i gotovo da nestane s naše
aktuelne umetničke scene? Ako ponegde ljudskog
lika i ima onda je ono destruktivno, izopačeno, degradirano, slikano i ra|eno prema ikoničnom modelu demona.
Dobrovićev
ljudski i umetnički životopis generacije
haosa poklapa se s našim. Zbog toga i njegova izložba portreta vraća ovaj
slikarski žanr kao iskrenu umetnost, kao batinu bestidu i besramu čovekovom u apokalipsi današnjoj.
(Politika, 6. 11. 99.)
