UMETNOST I PSIHA

DEČJI LIK U LIKOVNOJ UMETNOSTI

Петар Ђуза

                                  ДЕЧЈИ ЛИК У УМЕТНОСТИ

  

И ако се и када се појављује у  стручној литератури тема дечјег  лика у уметности обухваћена је најчешће маргинално, споредно,  без дубљег аналитичког сагледавања.   У   вертикали времена, међутим,  од праисторије преко средњовековне и мeдијима модерне уметности, лик детета, као непрекидна нит,  непрестано егзистира и пулсира. Овај реферат указује само на неке сегменте, ове иначе веома комплексне теме, с пралелама у  медију фотографије и филма.  

Ако је смисао  иконографије у уметности - разумевање и тумачење садржаја и значења, можемо ли онда да замислимо иконографски  лик Богородице одвојено -  без лика Христа-детета у њеном наручју? Наравно да не можемо, јер је  харизматски лик Христа та најважнија, средишња, садржајна и значењска иконографска компонента фреске или иконе. Суштина је у  фигури Детета-Христа. Па ипак, акценат је на  њеном лику, лику Мајке Богородице  а не на малом Христу, који јој, тек, својим присуством  даје право обележје Богомајке. Не само да  Богородица/ Мадона, без малог Христа,  не би била смислена, него,као таква, не би била  ни препозната.

Исто тако,  да ли је могуће замислити небеску литургију без хора анђела? Без њихове крилате радости, или контраста туге- њиховог плача изнад распетог Христа, као  на Ђотовој слици Оплакивање Христа? Нарвно да није.  Чувар празног Христовог гроба је милешевски Бели Анђео. Препознајемо га иконографски по распетим крилима и ореолу.  Анђели вазносе упокојене,  душе, душу Христову, Богородичину,  душе светих, у Небеско царство. У старозаветној причи Аврамова жртва Аврам приноси, у име вере и оданости Богу свог сина, али анђео му зауставља руку. Ова тема је инспирисала   Рембранта,  Каравађа, и друге  сликаре.

У митологији бебе -Ромула и Рема, осниваче Рима доји и подиже вучица Реа

Са Христом-дететом у наручју, Богородице: Одигитрија, Аврамописа, најпознатија хиландарска  Богородица Тројеручица, Пелогонитиса, Елеуса, Млекопитателница - само су неке од бројних култних и поштованих  икона.

Једна је Богожена са три чудесне руке
Које нам привид дају и блаже наше муке

за све што нас је снашло  слаба је утеха  ламент.
Сачувајмо баш зато срце и памет,

Да не клонемо савим, помози Боже вечни.
Небески живот дар је за живот колотечни

Каже  Радомир Мићуновић у песми Богородици Тројеручици.
Тако је култ Богородице, Велике  Мајке, преточен и у поетско рухо.

 У световној уметности   профани пандан Богородици са Христом  је иконички мотив  Мајке са дететом. Готово да нема ни једног уметника  Микеланђело, Рафаел, Гоја, Каравађо Веласкез, Рембрант, Муриљо, Пикасо, Урош Предић, Паја Јовановић, Милан Коњовић и други, а да нису страсно сликали децу.

Дечји лик, фигура, портрет,  обухватају веома широк  спектар иконографских тема и садржаја,  а заступљене су готово у свим ликовним техникама, стиловима и епохама. Њихова појава увек нешто важно симболизује и говори о садржају композиције, о историји и култури цивилизације и друштва. Указује на друштвени профил и стаус њихове породице. А посебно место, као и код одраслих физиономија, припада дечјем  психолошком портрету 20. Века. 

Ево неких типолошких  тема које се најчешће јављају:    

·        Култ Богородица с Христом
·        Култ анђела
·        Култ велике мајке
·        Култ  безгрешне духовне чистоте невиности и немоћи
·        Култ  настајања новог живота и рађања, обнове природног циклуса
·        Култ царске породице
·        Владарске, племићке породице
·        Култ инфантилнлног
·        Култ среће и радости
·        Култ туге и несреће
·        Култ велике жртве
·        Култ породичног  мира, безбрижности, спокоја
·        Култ  незаштићености неспокоја
·        Маркетиншка употреба дечјег лика

  Мотив инфанта и инфантилног  обухвата веома широк  распон  садржаја у профаној и секуларној области. У  свим жанровима. Инфанти  заузимају централно место композиције: владарски и племићки портрети деце  ( најимпозантнији су Породица Карла  IV, мали Принц Балтазар Карлос на коњу, портрети и фигуре малих инфанткиња на Веласкезовим сликама могу се  сматрати као  претече лутке  Барбике, породични портрет (култ  среће и радости,  љубави, породице); алегоријске сцене (култ љубави, материнства, рађања новог живота).  

Са психолошке и емоционалне тачке гледишта ни мало није случајна свеприсутност  дечјег лика у уметности. Тако се најбрже допире до емоција. Ови ликови изазивају и подстичу  снажне позитивне емоције чак и код најтврдокорнијих, безосећајних   и имуних на туђе невоље. Тако чак  и Портрет надурене девојчице Уроша Предића изазива симпатије. Слика детета с мајком у наручју представља глоблани архетип распознавања тих емоционлних трења - позитивног или негативног. Пред ликом детета нема  равнодушних. Такве сцене изазивају и више од  емоција, доводе до радости, или,  страшних психолошких стања. Насупрот срећи и радости душманство живота исказано је, најсугестивније, на   Пусеновим сликама Отмица Сабињанки и Покољ витлејемске деце које глорификује епске сразмере злочина, ужаса... Нимало случајно исти мотив се појављује и у Ајзенштајновом филму Оклопњача потемкин, на сликама Френсиса Бекона. На фотографији из вијетнамског рата 70-тих година прошлог века,  мајка у реци спашава своје дете. Медијски позната у свету  је и фотографија наге вијетнамске  девојчице која беспомоћно  тражи спас у бежању пред силом која убија, сеје смрт.  

У  симболичком значењу култ детета  персонификује непатворену чистоту,  невиности, незаштићености.  Детете симболизује рађање и радост живљења наспрам смрти. насупрот демонијалноим свету, адском свету  као  у Диреровим, Бошовим, Бројгеловим, Ернстовим визијама утвара и авети. Појава дечје фигуре се томе нагогу лудила одраслих  супротставља. Муриљови и Франс Халсови портрети деце с безбрижним осмехом на лицу представљају контраст у однсу на Мунков Крик очаја и безнађа који ће обележити трагичну судбину света и деце прошлог века. Деца су, или  персонификација среће и радости, или  невиних страдалника  и жртве.     Објашњавајући  крхку, рањиву дечју душу, видљиву и у сликарским призорима, Владета Јеротић каже  да  на децу  не утиче пријатно овај свет који као да није за њих створен ...необичном  оштрином  наслућују  душманство живота и претерују у томе.  Алегориска митолошка сцена Ганимед је само једна међу бројним  која персонификује дете као велику жртву, али и сцене знаменитих Пикасових слика Герника и Корејски рат.Потресна је и фотографија одвођења деце у концлогор током Другог светског рата.

Пикасова чувена слика Герника представља симбол пакла, ратног ужаса, попут Дирерове гравире Четири јахача апокалипсе. Мртво дете, на левој страни композиције, персонификује очај и мртвило, немоћну, незаштићену и невину жртву у облику стилизоване кубистичке форме исто тако трагично као и немоћно дете на мртвој мајци на слици Мила Милуновића.  Драматично сцену видимо и на слици Паје Јовановића  Херцеговачки устанак, деце у предњем плану слике као изгнаника. То је   парадигматични  култ контраста између добра и зла (не заборавимо, дете увек персонификује добро наспрам зла, рађање и нови живот наспрам смрти). Упућујемо молитве Богу пред  религијским култом Христа Детета,   култом  Богородице као велике мајке. Ваља се присетити  знамените  Ђотове сцене Оплакивање Христа када небески хор анђела плачем  надјачава безмерну тугу. Историјске сцене  (деца и рат), социјалне (дете као култ жртве и жртвовања, али и култ великог заштитника) нису ништа мање емотивно потресне. Међу таквима је фотографија деце на раду  у рудницима Пенсилваније, из 1910. Године.  Коначно посебну пажњу заслужује анализа представљња дечјег лика у савременој уметности.  Такође,  указано би  и на неке аспекте медијске злоупотребе деце (педофилија, насиље над децом, и друго) у електронској  форми, што је свакако посебна тема за себе.  

 Ето зашто, између осталог, овај симбол  заслузжује посебно место: лик детета је незаобилазан мотив  и једна од највећих инспирација највећих уметника, поебно у ликовниј уметности.

Ипак, да заокружим овај  реферат закључком да су Деца у уметности наша савест, опомена,  али и безмерна радост и срећа.