РЕЧ МИЋЕ
ПОПОВИЋА
(На отварању
изложбе ТРИ КОСОВСКА СЛИКАРА,- Галерија
Коларче
вог народног универзитета, Београд, 1. 10-18.10.
1986.)
Мића Поповић (десно) отвара изложбу "Три косовска сликара"
(лево: Петар Ђуза, у средини Зоран Јовановић Добротин)
Београд 4-тог марта 1986-те године. Имам намеру да
искуцам у машину неколико редова без исправки и стилског дотеривања. То што
имам намеру и потребу да искуцам, прочитаћу вечерас у Галерији Коларчевог
народног универзитета на отварању изложбе три млада сликар који живе и раде у
покрајини Косово, Социјалистичка федеративна република Југославија.
Лепе су, врло лепе слике два Зорана: Фуруновића и
Јовановића Добротина, као и оне Петра Ђузе. То су сочне, распеване, богате
целине. Такорећи раскошне! То је радост стварања. Морам да мислим на
интернационалну радост која је, најзад, завладала светом. Прошле године, баш некако
у ово доба видео сам изложбу седамдесетак младих сликара у Лондону. И њихови су
радови били слично распевани и међусобно слични. У нашем музеју модерне
уметности певали су млади из Граца, Аустрија. А да се и не говори о Манхајму,
Диселдорфу, Берлину, или, у нашем комшилуку: Трсту, Милану, Фиренци и Риму.
Можда осамдесете године нису /или још нису/ довршиле посао у вези са изградњом
јединственог стила епохе, али су, очигледно, формирале јединствену радост
епохе. Пре осамдесетих, ситуација је била бременита сумњама и опасностима. Тада
сам, поводом отварања једне друге изложбе записао:
Изложбу слика отварају слике не речи! Ако су слике
затворене, ни једна их мудра или лукава реч не може отворити. Изгледа да се ова
епоха, која, што се уметности тиче, није у стању да састави јединствено стилско
обележје, по jедној /бар/ ствари битно ce разликује од свих досадашњих -по броју
затворених слика, површина које аветињски лутају у простроима својих мрачних,
необјашњивих и неистраживих самоћа. Речи их узалудно лове. Драма слике се
наставља: речи почињу да личе на слона у порцеланској радњи...
Али, ето, дошле су осамдесете, Све се средило!
Униформисана радост је надвладала и завладала. Додуше, у Шведској са два метка
непознати људи укокаше једног демократског председника, на Косову мало мање
непознати људи натакоше на флашу једног недужног човека, у
Авганистану, Никарагви, па у Грацу, Лондону, Манхајму, Риму и другим земљама и
градовима постоје разни ситни, занемарујући проблеми, али је радост боје и
потеза свеобухватна и свесмирујућа.
Очигледно да је радост НЕКОГ сликања јача до жалости
НЕКОГ живљења.
(Мића Поповић,1986.)
Каталог изложбе Три косовска сликара (1986)
Каталог изложбе Три косовска сликара (1986)
