Петар Ђуза
Духовнo и Еколошкo: да ли је у
времну глобализације, ова тема
несагласна? Неспојива? Противуречна? Да ли су корелације спојиве: духовно
- еколошко? У постмодерном
миљеу наведена тема постаје актуелена. Најдиректније утиче, опредмећује и
условљава егзистенцијални опстанак,
утиче на свакодневни квалитет живота. Духовно – Еколошко су теозофско, али и дубоко људске космогонијске корелације. Мeђузависне, у
нераскидивој спрези, егзистирају не само у прошлости него и у глобалном поимању: Бог-Човек- Религија – Постмодерни свет.
После смрти
будућности
Теозоф
Сергије
Булгаков (1871-1944) каже: Ако jе историјска немогуђност да се историја заврши унутар саме себе, унутар саме историје значило би да
се још ништа није десило дефинитивно, да још није казана последња реч света и о свету. Према томе, будућност и јесте, биће у својој несменљивој пуноћи... доба у
коме живимо доба после смрти
будућности... може осетити варљивост чедности чистоте Бог онај који је бестелесан и који нема изгледа што је важна премиса за
иконолошко (не-представљање) никада није изображавао, када се Бог јавио у плоти и када је са Човеком поживео,
изображавам оно што је видљиво код Бога. Не клањам се материји. Клањам се творцу материје, који је мене ради постао материја и који је извоилео да борави у материји и који је кроз материју мени остварио спасење... тело Бога и јесте Бог
(Булгаков Сергије, Икона и
иконопоштовање, Источник, Београд 1998).
Удаљен од постмодерне (19-20.
Век), Булгаков је додирнуо срж проблема: да ли је могуће да се историја заврши унутар саме историје? Да ли
је историја, у ствари, историјска (не)могућност? Ако је историја историјска немогућност, као што каже, може ли се
историја окончати током историје или након историје? Ако може, онда је постмодерна и постисторијско време. Остаје
за размишљање. За нас остеје чињеница
да историју, као и овај свет одрeђују (ретко хармонија и сагласје)
дисхармонија, противуречности, духовна
дезоријентација, сукоби. Будући да живимо у времену постмодерне садашњост и будућност, како Булгаков наводи, бића у својој несменљивој пуноћи је
знатно комплексинје . Ако смо свесни да живимо постмодерно доба као доба
после смрти будућности, онда
се поставља питање да ли је реч о теофзовској рефлексији? Теолошкој хиперболи? Булгаков,
времену у којем је живео и исказивао
своју теозофску мисао, није могао бити постмодерниста! Али, духовно, јесте: његова мисао
из прошлости допире до постмодерне.
Екологија душе - душа екологије
Екологија је, кажу, богостворена материја.
Ако теозофска мисао: не клањам се
материји, клањам се Творцу материје има смисла, онда и духовно-еколошка међузависност има божанског
и људског смисла и циљ:
Бог
= материја/природа/екологија
Вера
= човек/екологија
Бог=Екологијa: награда/казна
Материја = Природа
= Екологија су међузависни еквиваленти.
Највише, изнад свега, зависни од човека. У терминолошком препознавању прадавна „природа“
је „екологија“ – која у данашњем времену
поприма сасвим друге форме
препознатљивости: катастрофичних премиса,
не као награду, него као „Божју срџбу“. Казну, освету Творца материје. Непосредно:
као одговор повређене и „рањене“ природe-екологије. Посредно:
као гнев Божји због реметилачке људске природе. Све је више озбиљних, аргументованих упозорења да је постмодерна глобална
цивилизација изневерила Творца материје. Да су последице неминовне. А да
постмодерни није потребна ни душа
ни екологија - ова порука пристиче од глобалних лихварско–профитерских „проповеданика“:
Глобализација, као динамичан процес
подразумева неумољиву интеграцију
тржишта, нација-држава и технологија у досада невиђеној мери, који омогућавају
да појединци, корпорације даље, брже и јефтиније него икада раније допиру до читавог света. Исти тај процес изазиува и снажну повратну реакцију оних према којима се тај нови систем односи сурово
или их једноставно изоставља (Доминик Мојси: Геополитика емоција). Глобализација осим економије, корпорација,
профита, тржишта не препознаје ништа друго што подсећа на прошлост. К. Г. Јунг, уосталом, каже да је модерни човек шизофрено биће. Онај
„камен лудости“ из Бошових слика је још увек препознатљив у понашању модерног
човека према екологији. Вађење „камена
лудости“, задржало се дуго у Европи и
било је предмет ликовне теме многих
уметника. Често је вађено хипохондорима
па и психичким болесницима. Шарлатани су били спремни на све: после
операције заиста би приказивали раније
припремљен камен.[1] То
је био знак да операција успела. Хијеронимус Бош је насликао „камен лудости“ као антитезу памети, мудрости,
учености. Као да свако историјско време,
у прошлости садашњости има свој „камен лудости“. Да ли се с постмодерном нешто битно променило? Може се само
констаовати да је „камен лудости“ још
увек ту где јесте. Од корпорацијских лобија који проповедају, без
обзира на цену, финансијску моћ и снагу
као једину веру па надаље, заговорници таквог, у основи, антихуманистичког глобалног
пројекта сматрају да је орвелизација увелико остварена, а уништење екологије неминовна реалност. Да „Велики Брат“ не милује прадавне, наслеђене, моралне
императиве, етику, разум. Макијавелистички кредо: да циљ оправдава средство апострофира се као једино мерило - и ето „камена лудости“.
У средишту
ништавила
Истини
за вољу, уметност упире прстом у око ништавила. Није слућено ни препознато Шејкино еколошко,
инсистирање на естетици „Ђубришта“, као ни Пикасово веровање да уметност
испира душу свакодневне прљавштине. Потекла од прадавне самосвести, ова
становишта су (естетичко-уметничка) била
и остала дубоко морална и етичка одбрана. Еколошки мотиви се могу препознати у
теолошким старозаветним сликарским
темама, као
и и код модернх/постмодерних уметника. Навешћемо неколико примера. Тек у актуелном постмодерном глобалном контексту можемо, из
позадине векова, јасно препознати тајанствене и магичне поруке Рене Магрита као сликара душе и
екологије: Нешто се догађа између оног што нам свет
нуди као видљиво и оног што то видљиво крије, а што је
видљиво.[2]
Поетика Рене Магрита, у данашњем
смислу значења може се разумети - као
одбрана екологије од ништавила. Препознате су као еколошке слике
сањара, оног који је желео да време и простор ослободи сировог значења, да осветли невидљиве имагинарне односе између природе и човека. Песме олује су фикција слике, поезију слике је желео да учини видљивом, а не да свет сведе
на његове материјалне видове: сликао је сновиђења док свет још није
био духовно контаминиран, а
природа била божански чиста. Радиоактивни
материјал, пестициди, хемијских отрова у земљи и храни, без ГМО (генетски
модификоване хране). Људи су се још
осећали зштићеним као што је то представљено на средњовековној фресци, у Рају пред чијим је вратима, на улазу, заштитник-„ Пламени Херувим“. Данас нам је преостало само носталгично фресколико сновиђење: „Пламени Херувим“ је
немоћан а Рај се не разликује од Пакла.
Као
да живимо у постмакијавелистичком добу, где је све могуће и све дозвољено. Зло у
историји, духовно бешчашће, насиље над природом
јачи су од историје добра. Како образложити етику? Реч добар ми се гади - каже Емил Сиоран - отрцана и безизражајна! Морал проповеда:
нека добро тријумфује! Али, како? Сиоран каже да је морал постао комплексан
и противуречан јер се његове вредности више не управљају према животном
поретку, већ су укорењене у некој
трансцедентној области и имају врло
слабе везе са првобитнмим нагонима. (Емил Сиоран, Крик безнађа). И модерна психологија
препознаје несклад, насиље
над Јевађељем, дакле, када последице
добијају форму патолошку „мултиплне личности“. ... Невоља у томе што је човек шизофрено биће, расцепљено и раздробљено попут неког разбиојеног огледала или мозаика
и када је „нормалан“, што се у животу
једва неколико пута истински прене – каже К. Г. Јунг. Кад Сиоран напомиње
да Нико још није могао да каже шта је добро, а
шта зло. И да ће тако и остати... не
знам шта је добро а шта зло; а ипак вреднујем радње као добре и лоше, онда је порука
очигледна, препознаје се као владавина аморалног, перветичног, насилничког обезбоженог духовног шкарта. Сиоранове
поруке као да налазе своје реплике у Бошовим сликама, неколико векова раније. Хијеронимус
Бош знаменити холандски сликар допире до
нас попут постмодерног моралног проповедника као и Сиоран. На сликама-порукама ...огледају
се наши греси, наше врлине, наше радости и
жалости, наше снаге и слабости, наш мистицизам, наше сујеверје и наша
чулност...[3]
Нико тако, као Бош, није разоткрио и указао на
демонијалну људску природу. Шта више, у правом смислу рењчи може се сматрати архиварима постмодерног греха. Јесу
ли Бошова дела деловала као опомена на
искушења греха? У 17. веку приказао
је монах Јосиф од Сигвенце уметника Боша
као ревносног хришћанина који људима хоће да укаже на путеве спасења:
„Разлика између њега и других сликара
састоји се у томе што ови
већином покушавају да насликају човека
онако како он изгледа споља, док
Бош једини има смелости да га слика
онаквим какав је у својој унутрашњости.[4]
Еколошка
плацента
Без олује и громова не би било живота на земљи[5] – наречена Андрићева волшебна
имагинација сублимирала je сукоб земаљских и небеских сила указавши на природне
контрасте. Громови и олује налазе смисла, осликани у знаменитој имагинарној, тајновитој,
Ђорђонеовој слици „Олуја“, само као одраз поимања људске
немоћи спрам моћних небеских сила. Нага жена са дететом у средишту пакла
персонификује немоћ, незаштићеност. Засигурно,
овде је реч о визелном контрасту најдубљим
метафорама „олуја“ и „громова“ наспрам човeка. Али
овде се персонификује и сразмерна опомена и претња Творца материје онима који уништавају његово Дело . према том, нису ли разорне
силе природе опомена и подсећање
на казну која следи?
Према једној Грачаничкој фресци, Христ у Аду је ...окружен
„незалазном светлошћу“... уништивши смрт Христос је осветлио све људе божанским сјајем свог васкрсења и њиме је све
просветлио ( др Бранислав Тодић, монографија Грачаница)... Христос је, успостављајући крст као
запаљену свећу, сав мрак са земље прогнао. Незалазном светлошћу
персонификован је побеђени
танатос и поражени греси (из
мнографије Грачаница, др Бранислава
Тодића).
Теолози кажу да је Светлост
божанска. Духовно просветљење. насупрот
томе је тама. За неке
веровати у Бога значи веровати у Бога као
идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво (теолог Радован Биговић),
потврћујући да је основа контаминиране
вере у веровању у култ профита, материјалне добити. Светлост божанска је
екологија-чистота. Профит, међутим, еколошком смислу, (Бог = Природа = Екологија) посуновраћена мишљу веровања зарад материјалног
стицања у користи. Стога појам вере постмодерна не препознаје у њеном правом изворном
смислу чистоте божје светлости.
И Бог рече: нека буде светлила у простору небеском , да деле дан и
ноћ, да буду знаци који ће обележити
времена, дане и године и нека светле на простору небеском да обасијавају земљу и би тако и Бог
створи два светлила велика светлило веће да управља даном, и светлило
мање да управља ноћу и Бог виде да је то
добро. И би вече и би јутро, и то је био четврти дан. [6]
Ти си светлост моја, Господе!/ Господ
расвељује моју таму... Он је ко јутрења светлост кад сунце сјаје у јутру
без облака Под његовим зраком трава ниче/ кише из зем гој страни, библијске метафоре
као што су: „тама“, „мрак“, „грмљавина небеска“, „огањ“, „пламен сукну“,
„растворише се корита морска“, „открише се темељи васељене“, у библијском значењу представљају израз
Божјег гнева: У тескоби својој призвах
Господа,/ к Богу своме завапих,/ И он чух глас
мој из двора свога... / затресе се тада
и усколеба земља,/ Задрмаше се и померише темељи гор,/ Јер је он гневан био..Спусти небеса и сиђе;
црн му облак под ногама беше. На тај начин се илуструје божја срџба, љутња и моћ
његове, казне, али и милосрдности и заштитинички однос: пружи он тад с висине руку своју/ и ухвати ме,/ ...изведе ме на
чистину,/ избави ме јер ме воли. (Библија, Стари завет, Друга књига Самуелова
). У уметности „светлост“ се често јавља као персонификација узвишене светости.
чистоте
душе, (екологије душе), безгрeшности,
невиности. Као симбол недостижног узора према којем се ваља управљати. Као што је
„тама“, насупрот светлу,
персонификација демонских слила, зло,
болештине, несреће, предворје пакла, средиште Ада. Ако смо саздани да
опстанемо и живимо у олујама и громовима, да је
„живот борба непрестана“ како да
то не имплицира фаустовско обличје људске душе? Прво се загади душа, а потом
природа-екологија.
Поима
се у триангулацији: вера; морал; етика. Ако је свет такакв какв јесте, да ли је
триангулација, послух Јеванђеља као
одређења живота у овом суровом свету утопија, само надреалистички сан, има ли уопште смисла? Есхатолошки проседе обједињује
све три категорије и дефинише их инегрално као јединствену и нераздвојну
целину. Катихумена, честа тема у српском фрескосликарству, обухваћена сценама Страшног
суда, означава одвајање праведника
од грешника. Упућује на чистоту
безгрешне душе, на молитву,
самодрицање. На кодекс примереног
и смерног, безгрешног живота („...знате
ли шта вам прибавља узживање у
блаженству раја, места ослобођеног туге и жалости, места светлостзи,
зеленила и свежине, само царство?
Ништа друго него ова чаша и овај
хлеб...“[7]
). Есхатолошки етичко-морални
императив, омеђен је
строгим кодексом, да се за, свог живота, не направи огрешење,
бласфемија спрам чистоте властите душе. И грех и кајање укорењени су у људској природи. Христос, је
обасјан „незалазном светлошћу“, сишавши у адску тмини, позвао праведнике из пакла речима: „дођите у светлост“. Христов силазак у ад персонификује и његову
победу над ђаволом и кидање оkова смрти.
Иво
Анадрић, такође, препознаје светлост
као недостижни симбол чистоте:... Ма
како се свим снагама свога духа трудио да останем лицем окренут ка светлој страни света, ма колико тражио у себи снаге и подстрека да верујем у смисао људске активности и да и сам учествујем у њој, да се по сили
неког неодољивог закона све више приклањам противној страни. Андрић
је скептичан, у прилично песимистичном
веровању у смисао обогобожења кад каже - Све што видим око себе говори ми све чешће и све убедљивије о несмислу и безвредности људских подухвата и напора на овој земљи...
Може
се направити паралела: праведност = еколошка чистота душе која је
вечита тежња ка просветљењу, ка недостижној божанској незалазној
светлости. По Јеротићу,
покајање има веома важану улогу. Али, да би покајања било ...Потребан
је висок степен унутарње зрелости
човека... а пре свега снага хришћанске вере, лично доживљена, а не само млаком
традицијом пренета да би човек мирно и скрушено примио истину да је слаб и грешан, немоћан и смртан ... да
је Божји и човечији син, да је Бог по благодати
да је силан божјом енергијом, да вером може и горе да премешта...[8]
Грех, као антипод покајању је
неограничен налази, пак, упориште у амбивалентној, користољубивој, похлепној људској природи. Ако је истостуција покајања
корекција , или одрицање од греха немогуће, насупрот томе, грех
би се могао формулисати као еколошко
загађење душе, док је институција
покајања корекција, исправљање греха. Прочишћење еколошке душе. Поимање самог
појма ДУША је индикативно. Нико тако пластично није описао идикативност појма ДУША, на релацији постоји-
не мпостоји, као сликар Василиј
Кандински, у полемичкој форми, када указује
на неке флагрантне елементе безбожности. Безбожничко утемељење он налази
у реченици, он је сматра недостојном једног научника, који каже: сецирао
сам много лешева, и притом нигде нисам открио душу.[9]
Ако се у материји и може све рзложити у делове, на питања да ли је на исти начин могуће
разложити и дух, или деконструисасти трансцендентални акт, савремени
филозофи се питају да ли уопште
постоје трансцеденталне претпоставке
саме деструкције (народ обично каже: „грешна му душа“), односно да би овакав пут феноменолошке (хусерловске) редукције – пошто се дух не може раставити на
делове, могао да одведе - у лудило[10] Говорећи актуленим политичким
вокабуларом, међутим, покајање за грехе садржи
све премисе (у политичкој терминологији) „лустрације“, другим речима
захтева се идеолошко-политичко покајање душе. Не заборавимо, да политчке идеологије
прошлог века укидају Бога - Небо је празно. „Бог је мртав“ ( Ниче,
Кандински) хришћанска представа Бога бледи,
дочим је ... Загонетна и
тајанствена појава „смрти Бога“ је, по
Јунгу, психичка чињеница и нашег шизофреног
времена с загубљеном, залуталом и
загађеном еколошком душом. Овим само желим да укажем и на импликоване негативне идеолошке аспекте (не)еколошке
душе.
Загађене душе
Поставља
се питање без јасног одговора: како целог живота бити и остати безгрешан? Како
живети и преживети у складу са кодексом триангулације
- вера морал, етика? Како искупити
земаљске грех? Ако вера, морал и етика више нису глобални стандарди, шта
су и које су то одреживе алтернативе? С друке стране, ова питања могуђе је
сагледати, не само као теолошка-секукларна него и у контексту све драматичнијих глобалних
интенција.
·
Праведност = (еколошка) чистота душе
·
Грех = (еколошко) Загађење душе
·
Покајање = (еколошко) чишћење душе
Процес потпуног обраћања хедонизму, у којем су ... храна, слава и новац три искушења којима ђаво стално мами човека, парализује
сваку љубав према Истини, добру, правди
(Радован Биговић, теолог, Црква у савременом
свету). У том контексту је
проблематична сама чинјеница која наводи Биговића да укаже на в последице убрзаног раскида са прошлошћу,
или јој даје (искључиво) музејску или археолошку вредност. Постмодерни човек на прошлост не гледа као на “живу” прошлост,
што је само по себи веома опасан преседан. Постмодерна
је поништила, супротно фундаменталним одређењима хуманизма, ресетовала,
традиционалне вредности. Стога, Биговић
цитира филозофа Алана Финкерлота да демократски
човек поима самог себе као независно биће, као друштвени атом-одвојен
у исти мах од својих предака, савременика и наследника. Он тражи, пре свага да
задовољи своје приватне потребе. Биговић зато констатује да постмодерна означава кризу, можда крај свих
митова и божанстава модерне:
разума,
науке, напретка, демократије, нације, људских права. Људи више нису склони теоријском апстракном мишљењу. Више им
одговара игра површним појмовима. слика
им је важнија од текста, звук од музике. Постмодерна поткопала, контаминирала,
саму основу традиционалних
фундаменталних начела хуманизма.
Као
да постмодерна, уместо божанске незалазне светлости, исписује приручник апокалипсе.
Као да се налазимо усред цивилизације у
којој нестаје илузија архетипског сна о Златном добу, где има у изобиљу свега и за
све, где инфантилнсот верује, како Јунг наводи, у краљевство божје на земљи.
- Нико не може да каже шта је добро, а шта зло ( Емил
Сиоран). А човек наставља да се неодговорно понаша као шизофрено
биће, расцепљено и раздробљено попут
неког разбиојеног огледала или мозаика и када је „нормалан“, што се у животу једва неколико пута истински прене ...
људски род је налик на особу коју заводе несвесне
моћи...човечанству сада прете смртне
опасности које је само створило и које су изван нашег надзора...(К. Г.
Јунг). За Бројгела су његови
савремници рекли да је био ...Наше огледало. Да бисмо упознали сами себе,
довољно је да се загледамо у твоје дело, и да се видимо. Ти си наша савест :
прелистамо ли књигу твоје уметности, препознајемо себе и данасд смо онакви какве си нас ти видео ...
И данас поствоје твоји покајници и твоји
ходочасници.[11]
Па која је која је разлика између
човека постмодерне и средњовековног човека: човек и
природа су средњем веку живели (за
разлику од постмодерног) схватани као да
живе измеђуи два пола, божанског и сатанског...
На хуманизам се често гледало као
на став смиреног размишљања о људским пословима. То, међутим, није
тачно. У хуманизму увек постоји борбени
дух, и можемо бити сигурни да кад год се
у средишту људских интереса
појави човек, његову појавцу прате тешки
сукоби. Тако се производи наличје
људске природе. То, другим речима значи да се може говорити о загађеном
и злоћудном облику еколошке душе у свим епохама, али на другачији начин. Дух
ствара, али дух и разара, па је тиме и порука уметника да зло, пре него шшто
добије свој погубни појавни облик штетан по природу и људе подједнако, настаје у загађеној еколошки затрованој души. Бројгелова
знаменита слика „Вађење камена лудости“ није само алегорија у чијем је средишту
шарлатанство и кошмарни психички болесник,
ова сцена је заправо огледало у којем
се огледамо, опомена, али и показатељ да су корени деструктивног односа
према екологији у нама. Исто тако, посве је јасно да су ове слике имале сакрално, религиозно
значење. Њихов циљ био је да код људи изазову поштовање али и страхопоштовање према Богу-Пантократору. Ако је у православном поимању екологије праведност
звишена незалазна божанска
светлост којој тежимо, онда је грех заправо еколошко загађење душе, а
покајање катализатор процес ка еколошкој чистоти душе. Несумњиво је да је са оваквим циљевима екологија
компатибилна са православљем. Посебно је занимљиво како ће актуелна уметност
препознати ова суштинска и судбинска питања и као своја. Има ли
краја злима у свету, питају се престрашени људи, или се треба приправити за појаву још већих, тежих и
непредвидљивих зала на почетку, можда још збиља, апокалиптичних времена? (Владета Јеротић).
(Часопис
„БДЕНЈЕ“, бр. 40. 2014.
[3] Боб Класенс- Жан Русо, Бројгел – наш савременик, Југословенска
ревија, Вук Караџић, Београд, 1977.
