Petar Đuza, magistar slikarstva Redovni profesor na Fakultetu umetnosti slikar, likovni kritičar i teoretičar umetnosti esjista
Tuesday, January 7, 2014
Sunday, January 5, 2014
CRTEŽI / DIGITALNE SLIKE
Радомир МИЋУНОВИЋ
ОД АКЦИЈЕ ДО А(ПС)ТРАЦИЈЕ
(Пријатељу, сликару Петру Ђузи)
Уметност је, одувек, јединствена и велика продица. Било да је чине речи, боје, облици, тонови. Без обзира на средства, простор и време. Некада је била синкретична, а до данас је, иначе, естетско-етична!
Медитирајући о ликовној и песничкој фели, уверих се да прва језикује цртежом/сликом, а друга осликава вербо/вокално. И једна и друга, подразумевајући позитивну енергију.
Рекао је Сент Егзипери да уметничко дело може да се гледа само срцем. Другим речима, лепота је у очима посматрача, а љубав је неопходна за креацију и еманацију. Што се, пак, визуелних порука тиче, највише каже, ипак, цртеж-слика пред којом се занеми, што само доказује да белина, ћутање и тишина, у најбољим приликама, емитују непревазиђене садржаје.
Ђузини радови из беснаног циклуса ИНСОМНИЈА, цртежи у комбинованој техници, спојени с дигиталним принтом, настајали последњих година, су интересантни утолико што сведоче о ширењу мотивских кругова и ставралачког дијапазона. Ослобођен конвенција традиционалних форми, аутор испољава свежину која потиче од модерног сензибитета, користећи предности нових медија. Од класичног до (пост)модерности је дуг и сложен графикон.
Већ су приметили зналци ликовног изражавања, да се рачунарском интервенцијом на класичну сликарску подлогу ствара ново, аутентично дело чија јединствена уметничка структура почива на односу и узајамном деловању визуелно-медијских и класичнних ликовних модела говора. Традиционалне уметничке дисциплине постале су поприлично „тесне“ и конвенционалне, па их је ваљало иновисати. Тако смо добили неку врсту новог виртуелног постмодернизма, где се „позајмица“ сматра веома функционалном и афирмативном, уз компјутерску надградњу којом се порука наглашава. Тим обртом, својеврсном мултимедијалном синтезом, отварају се нова поља истраживања и нови домети. Постиже се интеракцијски однос између могућности нових медија и искуства класичног ликовног језика. Грубо формулисано: мониторско сликање и цртање контра штафелајском. Такви интеракцијски спојеви могу сасвим лепо да коегзистирају. Тако и обична класична видна ситуација може да постане вредна и актуелна.
И кад смо већ код разних „сокоћала“, за њих важи исто што се мисли о ватри и води - добре слуге, лоши господари. Овде су послужили инвентивном конзументу, на ползу иновираног, компјутерски надграђеног цртежа, пастела, акварела, слике. Та веза илити сарадња, раба божјег и корисника електронског достигнућа колико је сложена, опасна и осетљива, толико је логична, природна и оправдана, са становишта функције и креативног говора.
Ђузине скорашње цртачке мултимедијалне акције воде углавном до апстракције, претварајући се повремено у својеврсне атракције, чиме се постижу личне и струковне афирмације.
Спајањем два разнородна медија, призора, остварује се трећи, надградитељски, којим се превазилазе претходни.Тако истраживачко стваралаштво опонира конзервативном, али га транпонује и преображава у мутимедијалну цртачку акцију и а(пс)тракцију.
Извести транформације без деформације (у име афирмације), пратећи предности кибернетичке (а притом не запостављајући потребе естетско-етичке), учинак је на коме Петру Ђузи многи могу позавидети. Пролазио је овај, на свом путу, бројне опитне/испитне фазе, попут циклуса здробљеног лица и сломљеног огледала, приказујући људску драму на сцени новог светског поретка, где зло покушава да потисне доброту, а ружно се лепоти руга.
Из наизглед обичне ситуације доћи до ретке апликације и конотације, може само истински посвећеник. Иначе, стваралац се, најпре и највише, надмеће са самим собом. У том надгорњавању се постижу резултати вредни поштовања, па и дивљења, с тиме што су понајбољи, заправо, они који на том послу не губе стрпљење и не лишавају се скромности.
У сваком времену, успон је, дефинитивно, бекство од суноврата. Јер, контунуитет се ослања на прегалаштво и смелост, што истовремено подразумева и цену ризика. Зато, сваки проналазак, испрва, мора да савлада неразумевање и отпор средине. У немогућем изнаћи могуће ... покушавају, и неретко успевају, само одабрани, којима је хуманост примарна, имајући на уму да је циљ уметности, па и науке, био и остао - човек.
Из прошлости у садашњост, зарад будућности.
Или би бар тако требало да буде.
(Предговор каталогу изложбе, Музеј „Рас“, Нови Пазар, ГКЦ „Градац“, Рашка, 10. 09. септембар-октобар, 2013.)
ОД АКЦИЈЕ ДО А(ПС)ТРАЦИЈЕ
(Пријатељу, сликару Петру Ђузи)
Уметност је, одувек, јединствена и велика продица. Било да је чине речи, боје, облици, тонови. Без обзира на средства, простор и време. Некада је била синкретична, а до данас је, иначе, естетско-етична!
Медитирајући о ликовној и песничкој фели, уверих се да прва језикује цртежом/сликом, а друга осликава вербо/вокално. И једна и друга, подразумевајући позитивну енергију.
Рекао је Сент Егзипери да уметничко дело може да се гледа само срцем. Другим речима, лепота је у очима посматрача, а љубав је неопходна за креацију и еманацију. Што се, пак, визуелних порука тиче, највише каже, ипак, цртеж-слика пред којом се занеми, што само доказује да белина, ћутање и тишина, у најбољим приликама, емитују непревазиђене садржаје.
Ђузини радови из беснаног циклуса ИНСОМНИЈА, цртежи у комбинованој техници, спојени с дигиталним принтом, настајали последњих година, су интересантни утолико што сведоче о ширењу мотивских кругова и ставралачког дијапазона. Ослобођен конвенција традиционалних форми, аутор испољава свежину која потиче од модерног сензибитета, користећи предности нових медија. Од класичног до (пост)модерности је дуг и сложен графикон.
Већ су приметили зналци ликовног изражавања, да се рачунарском интервенцијом на класичну сликарску подлогу ствара ново, аутентично дело чија јединствена уметничка структура почива на односу и узајамном деловању визуелно-медијских и класичнних ликовних модела говора. Традиционалне уметничке дисциплине постале су поприлично „тесне“ и конвенционалне, па их је ваљало иновисати. Тако смо добили неку врсту новог виртуелног постмодернизма, где се „позајмица“ сматра веома функционалном и афирмативном, уз компјутерску надградњу којом се порука наглашава. Тим обртом, својеврсном мултимедијалном синтезом, отварају се нова поља истраживања и нови домети. Постиже се интеракцијски однос између могућности нових медија и искуства класичног ликовног језика. Грубо формулисано: мониторско сликање и цртање контра штафелајском. Такви интеракцијски спојеви могу сасвим лепо да коегзистирају. Тако и обична класична видна ситуација може да постане вредна и актуелна.
И кад смо већ код разних „сокоћала“, за њих важи исто што се мисли о ватри и води - добре слуге, лоши господари. Овде су послужили инвентивном конзументу, на ползу иновираног, компјутерски надграђеног цртежа, пастела, акварела, слике. Та веза илити сарадња, раба божјег и корисника електронског достигнућа колико је сложена, опасна и осетљива, толико је логична, природна и оправдана, са становишта функције и креативног говора.
Ђузине скорашње цртачке мултимедијалне акције воде углавном до апстракције, претварајући се повремено у својеврсне атракције, чиме се постижу личне и струковне афирмације.
Спајањем два разнородна медија, призора, остварује се трећи, надградитељски, којим се превазилазе претходни.Тако истраживачко стваралаштво опонира конзервативном, али га транпонује и преображава у мутимедијалну цртачку акцију и а(пс)тракцију.
Извести транформације без деформације (у име афирмације), пратећи предности кибернетичке (а притом не запостављајући потребе естетско-етичке), учинак је на коме Петру Ђузи многи могу позавидети. Пролазио је овај, на свом путу, бројне опитне/испитне фазе, попут циклуса здробљеног лица и сломљеног огледала, приказујући људску драму на сцени новог светског поретка, где зло покушава да потисне доброту, а ружно се лепоти руга.
Из наизглед обичне ситуације доћи до ретке апликације и конотације, може само истински посвећеник. Иначе, стваралац се, најпре и највише, надмеће са самим собом. У том надгорњавању се постижу резултати вредни поштовања, па и дивљења, с тиме што су понајбољи, заправо, они који на том послу не губе стрпљење и не лишавају се скромности.
У сваком времену, успон је, дефинитивно, бекство од суноврата. Јер, контунуитет се ослања на прегалаштво и смелост, што истовремено подразумева и цену ризика. Зато, сваки проналазак, испрва, мора да савлада неразумевање и отпор средине. У немогућем изнаћи могуће ... покушавају, и неретко успевају, само одабрани, којима је хуманост примарна, имајући на уму да је циљ уметности, па и науке, био и остао - човек.
Из прошлости у садашњост, зарад будућности.
Или би бар тако требало да буде.
(Предговор каталогу изложбе, Музеј „Рас“, Нови Пазар, ГКЦ „Градац“, Рашка, 10. 09. септембар-октобар, 2013.)
Subscribe to:
Posts (Atom)