Monday, September 26, 2016

ZLATA, SREBRA, SVILE












































Saturday, January 2, 2016

БОГ ХРОНОС



КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ


ПЕТАР ЂУЗА

БОГ ХРОНОС

Постоје три основна облика  хроноцида 1) утопијска опседнутост будућношћу, 2) носталгична  опседнутост прошлошћу  (велика традиција),  3) опседнутост садашњошћу (нестанак  клатна времена у синхроничној игри означитеља). Три основна  модуса клатна  времена прошлост,  садашњост, будућност – претварају се  у три начина времеубиства, којим се  један од ових модуса апсолитузује  на рачун друга два. (Михаил Епштејн, Блуд рада).
Свет, ужурбано, негде жури. Откачио се из гравитационог простора бога  Хроноса. Нико не зна зашто  вртоглаво жури? Куда иде? Где ће стићи? Али се злокобне косеквенце већ наслућују... Ароганција силе и моћи на једној страни и, на другој-немоћ усореног Хроноса мудрости, разума, савести и свести.
 Пре велике  журбе, миленијумима,   Бог  Хронос je  преспоро померао клатно.  Све док   није стало, престало да се тамо-амо помера.  Ни напред-ни назад.  Без  померања клатна - заустевљен је живот. Само једнозначна  прошлост. Настаје    претерано, неумерено, везивање за смрт времена. Управо Епштејн указује  на кључни поремећај природне, уравнотежене,   триангулације: носталгична прошлост > опсесивна садашњост > утопијска будућност.   
  Прошлост у читуљама
  За нове богове  постмодерног Хроноса -  садашњост, а не прошлост -  је једина алтернатива. Бива неприкосновена. Будућност делује  тако  далеко, магловито и неухватљиво. За будућност треба тек да  се акредитује. А та акредитација је толико неизвесна и напорна.  Пише је непоткупљива  историја (у дослуху са садашњошћу). 
 И већ имамо нарушавање  равнотеже: живимо само за данас, купујемо дневне новине, на кабловској  гледамо дневене вести и дневни програм,  дневни  хороскоп читамо, слушамо дневну   временску прогнозу пратимо дневни девизни курс, задужујемо се, подижемо кредите, дневно трошимо. Не остављајући за будућност -  све страсти, уживања, блесак хедонизма чаролије и снове  би занавек у садашњости да остваримо...
Њој, прошлости, се, међутим,  некад, није  смело тако лако противити.  Одрицати  је се. Тако охоло порицати  је као данас. 
Полазиште да је „уметност дете нашег  времена“ одредило је  стратешку релацију која у оној поменутој триангулацији прошлост-садашњост-будућност, прихвата само садашњост. Та  платформа „моделатрије“, опседнутост модерном, огледала се у  Бодлеровом антикласицистичком  ставу: „...тешко оном ко у антици проучава било шта... да  онај који претерано зарони у прошлост губи садашњост. А кад се прошлост постави као препрека превазилази се сукобом. Када се изненада и насилно пренебегне  импут прошлости, у хроноциду убрзаног времена појављује се криза.
И где је прошлост?  Као окрајак успомене, још је једино   присутна  у прашњавим архивама, археолошким  локалитетима, музејима. И читуљама. И још понегде: у обележавању изгубљених и залудних националних илузија као једнодневних помепезних светковина  (нешто као накнадна сета, носталгија.  Грижа, или прање савести?). Обележавање  годишњица и стогодишњица (изгубљени бојеви и ратови). Ретко сећање на понеког научника, уметника, давно минулу  легенду коју је одавно коров прекрио.   Да, и то, мрзовољно плаћамо заостале рачуне из прошлог месеца... У свему важнијем:  прошлост  предака је одавно заборављена колективном и индивидуалном амнезијом.  Далеко  иза нас.
   Ни историја ни  традиција, ни живот, нису подешени на “клик” компјутерским мишем. Чини се да ни сам Бог,  стварајући Свет, није имао на уму да ће  људи доспети до интернета,  рачунара и џојстика којим ће се, вртоглаво убрзати клатно  Бога Хроноса. Да ће се  довести у питање и само Његово постојање („Бог је мртав“- Ниче је одавно превазиђен!). Све до авангарде/модерне,  однос према култу  промена и брзине  био је (предмет сновиђења фитуриста, песника и сликара) сажет у  уверењу да је уравнотежена релација: историја> прошлост > традиција = спорост -  мудро смислена и дубоко рационална. То је значило: бити  господар промена. Бити сигуран, предвидив. А како да прошлост не остане заглављена у пројективању садшњости.? Управљати догађајима. Хронос спортости је имао мана, али и врлина,  вековима био пожељан. Теоретичар уметности, знаменити естетичар, Пијер    Франкастел je   сматрао да су  промене  неизбежне, али захтевају дуг период, поступност. Иконодул садшњост   била је, најпре, у идеолошкој акцији брзине и технологије, да би Франкастел, шездесетих прошлог века поручио: ... Оног дана  када за бављење уметношћу  буде требало прибегавати  материјалу прошлости, више неће бити уметности; биће једино произвођење псеудо-фигуративних  предмета који ће брзо ишчезнути пред очима инжењера... Понекад  не треба, чини се, убијати више пута  само мртваца, већ и утеловљене идеје (П. Ф. Уметност и повест). Уметник је одбио да буде архивар прошлости,  археолог. Шта му је преостало?
Време дронова
Непосредни утицај  технике на уметничко дело  запажа  се већ око 1860. године.[1] Ово прошловековно Франкастелово тумачење   уметности дрогиране науком, опсесије машином и техником,  (а не маштом и визијом)  - слично је данашњем, на шта упозорава и Оливер Грау кад указује на изазове нових медија,  визуелних уметности.  
И то је све што је остало од тринагулације:  прошлост>садашњост>будућност. Само расути мозајик. Полудели пешчаник, кварцни часовник који једино извитоперено  време тачно показује. 
 Знатно пре  појаве дронова,  радикални заговорници промена  и активисти намећу револуцију,  герилу, фактор  брзине, изненађења, несигурности.  Ову треминологију   препознајемо из стратегије  добро познатог војног  вокабулара (изазивање и управљање кризом“), према чему ће се неки план или нека акција, циљана  према непријатељу,  спроводити брзо и изненада. Како се сужава капацитет времена тако се, реципрочно, повећава брзина иузвођења акције. Ове подударности  се веома симптоматичне. Поставља се питање како је могуће да постмодерне  уметничке и културне акције попримају милитаристичку форму?
Охолост садашњости
Постмодернизмом смо најудаљенији од прошлости и најближи цивилизацијском  хаосу. Уживљени у охолој садашњости, правимо селфије. „Паметни“ мобилни, су у самом средишту утопијског умреженог надзорног  пројекта  (Орвел „1984“ такође одавно превазиђен. Сви смо под будним ОКОМ (  обелодањене ЦИЈИН-е тајне -Едвард Соуден и Џулијан Асанж ...). Мобилни  показују стање организма, мере пулс, рад  срца, контролишу количину унетих калорија,   бројe коракe у току дана.
Као с почетка прошлог  века, опет адреналин. Слична ситуација:  постмодерна  (компјутер, интернет, виртуелни свет, мобилни...) даје  нови невиђени информатички  темпо.  Медији врше утицај на облике перципирања простора, предмета и времена и нераздвојиво су повезани с развојем чулних способности људи. Јер како људи гледају и шта виде није само физиолошко питање; то су сложени културни процеси. Штавише, тиме се може објаснити лагани нестанак старих, али и настанак нових медија на које се често први пут наилази у уметничким делима у виду утопијских или визионарских модела. - каже Оливер Грау. 
И попут старије сестре авнгарде, и глобално друштво,  кроз амнезичну прошлост, као некад,  тестира и креира опасан, погубни  инжењеринг душа. Уметник је за компјутером.  Нови медији гуле кожу  са  старовремског сликовног  простора на  чијем месту не остаје - ништа.  Медијским  утицајем  новослика бришу се стари  панорамски колажи. Драгоцени делићи света нестају  из сећања. Дере се сећање , какао  каже  Оливер Грау- са  коже света. Прошлост  нетрагом нестаје. 
Ничег новог под небесдком капом - опијена адреналином епохалних  открића свог времена, авангарда је  бахато  заговарала  колективну амнезију, култ нпрошлости.   Тај психолошки  профил аналоган је  постмодерни: модерни уметник одбија да буде „археолог“,  уместо умртвљене  спорости-акција. Опојна  брзина (адреналин живота).    Глобална комуникација.  Новац. Профит.  ... Одавно су уметниници покушавали да  прикажу  то ново поимање соматопсихиичке вредности-брзине. Не само да се наше тело привикло  да процењује кретање кола  која  јуре ...  него и на дух који се   успоставља, између чињеница и догађаја, односе које некадашњи човек није  могао ни да замисли (П. Франкастел).   Аналогно томе,  нови фетиш су  апострофирани у - интернету, мобилом телефону, таблетима,   дигиталном систему - глобалној мрежи.    И ето парадигме:  авангардног песника    - Наш Бог је  трка, наше срце је добош.  идолатријске опчињености.   Ето Маринетијеве   метафора -  о  лепоти ауто који урла... Ето, у име  Бога Хроноса садашњости, ресетовања прошлости.
Сумња у медије
 Да су и данас у мултимедијалном  посткултурном свету - медијске револуције -  присутни стари проблеми  сукцесије   казује и констатција: еволуција медијске уметности има дугу историју а данас се јавља и мноштво нових технологија.  Но, ова уметност (мисли се на виртуелну) се не може у потпуности разумети без увида у њену историју те зато подржавамо недавно објављени пледоаје Рудолфа Арнхајма за  интегрисање нових, интерактивних и процесних светова слика у искуства и знање које смо наследили од уметности прошлости. Његове речи звуче као пледоаје за једну интердисциплинарну науку о сликама и то је управо што је он предложио. “Дубинска” анализа слика може имати значајну улогу у омогућавању наших данашњих политичких и естетских анализа (О. Грау).
Аутизам  као  психолошки профил авангарде/модерне препознатљив је и у  постмодерном моделу.  Шамарање укуса публике...плотунског пуцња у гомилу интенционална неразумљивост, реликти авангарде су  и идеолошког профила  постмодерне којана  наслеђује и    апострофира  аутистичност.   Постуклтурни свет (криза система, нове конвенције, нови језик  визуелне комуникације) намеће потребу за реафирмацијом  закона и правилима „игре“ .  Током последњих тридесет година медијска уметност је постала снажан савремени чинилац, дигитална уметност постала је “уметност” нашег доба али још није “примљена” у кључне културне институције наших друштава. Медијска уметност је облик уметности који користи технологије које су из основа измениле наша друштва. Глобализација, информационо друштво, друштвене мреже - каже  Грау,  предвиђањем да  медијска уметност као  облик уметности  има највеће изгледе да буде и опстане као  културна потреба.
Као да смо у самом средишту  хроноцида.  Прошлост?  Релатизована је. И они који су је стварали и писали заборавили су.  Поремећена триангулација Бога Хроноса поодавно је изнедрио другачију  форму живота. Дефинисао модерну урбану  цивилизацију. Порменио уметност. Али, та цивилизација култа техноилогије  и брзине, није била способна да спречи  два трагична  светска рата. Није се играти са Богом Хроносом... ...

                                     Књижевне новине, бр. 1237-1238, београд, мај / јун 2015,

Кибернетички хронос - Петар Ђуза

руски павиљон - Бијенале у Венецији




[1] Пјер Франкастел, Уметност и техника, Нолит, 1964. Београд