AFAZIJA SLIKE I REČI

                                              ERAZMO I RASTKO SADAŠNJOSTI

Neke neslućene sličnosti ima između Erazma Roterdamskog, renesansnog mudraca  i Rastka Petrovića, našeg znamenitog pisca, s prve polovine prošlog veka. Ova paralela, između  vremenski I civilizacijiski udaljenih epoha,  gotovo da se čini , na prvi pogled,  nemogućom, osim u fikciji.   I jedan i drugi su i danas, i te kako,  više nego aktuelni: u ovom suludom pseudourbanom, poludelom svetu, koji potresaju namontirana bankrotstva, paklene vrućine i nepodnošljiva studen, pobesneli okeani i naftom oblivena i uvoštena mora koja zatiru tragove ribolikog vodenog sveta. Grozničavi štrajkači na ulicama megapolisa, oni koji u očaju i nemoć odsecaju sebi prste i  stavljaju glave na šine kojima već odavno vozovi prolaze bez voznog reda, razularene, pobesnele navijačke horde suparničkih timova…  

Gotovo da vidimo Erazmove Alkibijadove Silene: demonijalne prizore svakidašnje. Pritom, naša ravnodušnost i više je nego zla i opakija od nas samih. Dopuštamo time da se vremena još više posunovrate, bez bilo kakve zelje da se bilo čemu odupremo. Demon na grčkom znači mudrac - kaze Erazmo, čineći sva lazna demonijalna  dobročiniteljstva novih jahača apokalipse  vidljivim; afazija, opet, po Rastkovom kazivanju,  satire i slike i reči - briše memoriju i pamćenje, pa se tako zaboravljene aveti uvek iznova vraćaju iz mraka u našu sadašnjost. Bodler, je, međutim, još početkom dvadesetog veka, kao apologet moderne, rekavši da umetnik više nikom nije odgovoran osim samom sebi, ozbiljno distancirao umetničku i intelektualnu svest od sablazni realnog sveta. Od opake realnosti.

Nije li to bila i neka vrsta zahteva za abolicijom od krivnje za suodgovornost umetnika? Svakako jeste. Umetnik dakle više nikom nije odgovoran osim samom sebi… a na posletku, ukidajući, pred društvom kopču samoodgovornosti,   ni sebi samom.    

 

“Sve ljudske stvari imaju”, kaze Erazmo Roterdamski, “dva lica, kao Alkibijadovi Sileni, koja imaju vrlo malo sličnosti. Ono {to je na prvi pogled spolja smrt, to je zivot; i obrnuto ako je spolja zivot, unutra je smrt; ono {to je lepo, javlja se kao ruzno, bogato kao siromašno, sramno kao slavno, učeno kao neuko, snazno kao slabo, plemenito kao prosto, veselo kao zalosno, srećno kao nesrećno, prijateljsko kao neprijateljsko, korisno kao štetno; ukratko, ako otvoriš Silene naći ćeš  odjednom sve obrnuto” - kaze Erazmo Roterdamski znameniti renesansni mislilac  u svom zustrom, ubojitom, spisu, “Pohvala ludosti”, koji kao da je posvećen današnjem, posunovraćenom vremenu.

Jahači apokalipse opet

       

  Ta inverzivna osobenost umetnost  da kroz vizuelnu opsenu, iluziju  otkriva pritvorstvo, laz, bezumlje,  odveć je znana: Pikaso je govorio  “da umetnost nije istina nego varka koja nam  dopušta da se priblizimo istini”. Tako danas umetničke istine gotovo i da nema. Zamukla je u  svim formama i oblicima. Drugim rečima diskonektovala se iz sveopšteg zivota.  Zar globalizacija ne  otvara Silene - predvorjem ludila u ime razuma  i pakla u ime sreće i  dobra? Zar Direrova “Četiri jahača apokalipse” (drvorez iz 15. veka)  nisu, avetinjski,  ponajviše galopirali,  našom skorašnjom   zlehudom istorijom? Likovnu paralelu Erazmovom poimanju bezumlja uobličio je  njegov savremenik Piter Brojgel: slikom “Slepac vodi slepca”, prokazuje carstvo ludosti kako korača ka provaliji (i Mi}a Popović je naslikao  rimejk ovog remek dela posunovraćenih umova). Kome se danas ovo čuveno delo, kada se korača u sunovrat, ne čini modernim i aktuelnim prizorom današnjim? Gotovo svakom - ko je iole znao, ne da bukvalno  gleda, nego da suštiniski  vidi i shvati  poruku.  I pritvorna ludost u naopaku mudrost i apokalipsa  “usrećiteljstva” bliski su nam  kao nekad Erazmu, Brojgelu i Direru, a danas savremenim likovnim apologetima. Svi se osećamo kao da smo leš  u Rembrantovom čuvenom delu “Čas anatomije dr Tulipa”.  

      

  Svi smo mi afazici

  Iz magnovenja, iz tamnih vilajeta, vraćaju li nam se to praslike tame? Biće da je tako, jer umetnost, ma  koliko se upinjala da rasvetli i odagna mrkline mraka, ne poseduje sposobnost apsolutne transpozicije zla u dobro. Mi smo svi afazici dokle god ne osetimo potrebu da  se izrazavamo - ovako U eseju “Helioterapija Afazije” Rastko Petrović analizira prirodu  oboljenja koje briše pamćenja, a počinje da se ispoljava postepenim uništavanjam rečnika.Tako nastaje smrt reči: afazija zadire u biblioteku mozga, i pustoši ga. A usta presahnjuju kao utuljeni izvor govora. Zamire zlatorečje kazivanja. Same reči, čitave kategorije reči, čitave vrednosti gramatičke oboljevaju od ove opake bolesti koja briše memoriju, pamćenje, sećanje. Grobne slikovne scena u faraonskim piramidama, bareljefi na drevnim sarkofazima, krajputaši i stećci u nas, u tradiciji našeg naroda, nisu ništa drugo do nastojanje da se, pošto su reči afazici koji umiru,  okameni vizuelno pamćenje preteča i da se njihov trajni lik utisne u mermeru i boji, u idelizovanom, invertnom, ogledalu. Time se anfasi minulog vremena portreta pretaču u imenik svevremenog pamćenja. Za Rastka afazija je, međutim, i bolest estetike, umetnosti. Ljudi gledaju svekolike prizore, pakla, Sudnjeg dana, afazičnim očima zaborava. 

(Ne)moć umetnosti

Nasuprot pouzdanju u sigurno i veliko pamćenje, ljudi, čitavi narodi, delovi istorije, civilizacije, izgledaju kao Erazmovi “Alkibijadovi Sileni”, koji, pritom, pate od afazije. Ništa nije tako varljivo kao  relativnost pamćenja. Umiru reči, ali umiru i slike. Čovek je posredstvom umetnosti `udeo za ulepšanom, idealizovanom, dugovekom slikom svog vlastitog ega. Okrvavljene pogrome istorije valjalo je umetnički probraziti u ruho pompezne junačke romantike i herojske mitologije, “Jahače apokalipse” savremene istorije kao dobročinitelje i usrećitelje (zar “Milosrdni anđeo” nije sejao smrt u ime tzv. humanitarne krize na Kosovu?),  dzelata predstaviti kao zrtvu, a zrtvu kao dzelata. Odagnajmo afaziju u nama i prisetimo se  Erazmovog upozorenje, pa će sve biti jasno - da se Demon  predstavlja laznom mudrošću (“demon na grčkom znači mudrac” - kaze on). Ali, umetnost postmoderne, umetnost kao supstrat globalizacije, kao da je sama u čeljustima vlastite afazije. Previđajući da je svekoliki svet  afazičan (i da “Vitez, Smrt i čavo” opet hode u vojničkom dzinsu) - avangardni umetnici su još početkom prošlog apokaliptičkog veka odbili svaku odgovornost vlastitim zaštitnim znakom afazije: “Umetnik”- govorio je Bodler: “nikome nije odgovoran osim samome sebi. On budućim pokolenjima poklanja samo svoje vlastito delo i jemči samo sam sebi. umire bez potomstva. Bio je sam sebi kralj, sveštenik i Bog”. Satirući i slike i reči, afazija briše memoriju i pamćenje, pa se tako zaboravljene aveti uvek iznova vraćaju  iz tamnih vilajeta prošlosti u zleguke prizore naše nepodnošljive  stvarnosti koju zivimo.

I šta danas imamo, za posledicu: neodgovorne, bahate, svemoćne političare, degenerisanu, izvitoperenu  kvazidemokratiju, medijsku halabuku- na jednoj strani – moći i vlasti; na drugoj – podanike, neuku polupismenu sivu zonu kojom se manipuliše po principu štapa i šargarepe.