Kad galerije beleže simptomatičnu krizu publike tri autentične, harizmatične, slikarske veličine prošlosti vratile su je kroz bukvalno tesna vrata, nazad, jer, prkoseći izvoru Lete, samo prava umetnost je besmrtna i uvek ima svoju publiku.
Potkraj minule godine repertoarski milje aktuelnih dešavanja u beogradskim galerijama obeležen je zapaženim izložbama: Petra Dobrovića (autorska izložba Simone Čupić, u Zadužbini umetnika), Milene Pavlović Barili (koncepcija izložbe Jelice Milojković, u galeriji “Progres”) i Ivana Tabakovića (autorska izložba dr Lidije Merenik, u galeriji Grafičkog kolektiva). Ove tri ličnosti, svaka ponaosob, imaju svoje autentično umetničko delo i svoje zasluženo mesto u srpsokoj likovnoj umetnosti.
Tri zaostavštine: Barili, Dobrovićeva i Tabakovićeva, predstavljene publici kroz izoštrenu koncepciju , s uzvišenim analitičkim osećanjem za umetničku epohu i mesto koje su ove stvaralačke ličnosti autoritativno zauzimale u svom vremenu, viđene su u svetlu novog čitanja njihovih dela. Novo čitanje u teorijsko-kritičarskom iskazu podrazumeva naknadna tumačenja, autorsku sublimaciju analitičkog volumena koji se, kad je o osobenim umetnicima reč, ciklično, širi i prikazuje osebujnost njihovog dela iz posve drugačijeg ugla posmatranja.
Tako je Dobrović predstavljen kao rasan portretista, kao analitičar ljudskih duša, a Tabaković svojim izvanrednim kolažima, fotomontažama iz šeste i sedme decenije koje su otkrile ovog umetnika kao svojevrsnog istraživača likovnog jezika, ali i kao visprenog kritičara svog vremena, koji je umeo satiričnom oštricom, domanovićevski, da se podsmehne ljudskim slabostim. Senzibilni metafizički svet snoviđenja Milene Pavlović Barili, antologijskom postavkom u galeriji Progres, obuhvatio je bezmalo njen celovit stvaralački opus od rodnog Požarevca do Pariza i NJujorka .
Jedna izvanredna antologijska izložba s upečatljivom biografskom notom Barilijeve, i dve izložbe studijskog karaktera - Dobrovićeva i Tabakovićeva - idejno precizno, analitički, predstavljene, pokazuju da znalački autorski prilaz daje i učvršćuje autoritet i legitimitet kritičara i istoričara umetnosti kao stručnjaka u senci. Ovakve izlobe su ishod dugog i napornog istraživanja, proučavanja umetnika i njegovog dela.
I kad je naizgleda sve poznato i sve rečeno o umetniku, kao u izvrnutom šinjelu, skrojenom po drugoj mustri, ličnost se ponovo opsenarski prikazuje sa dotad nepoznatim i neviđenim licem. U draži tog otkrovenja je i suština ovakvih autorskih izložbi - projekata koje vraćaju publiku slikarstvu, u galerije.
Nema pogubnijeg i bolnijeg izuma dvadesetog veka od svođenja (post)moderne umetnosti na nivo potrošne robe za jednokratnu upotrebu po recidivu instant tehnologije. Umnoženi (post)moderni neoizmi, stilovi, pravci, pokreti, markantne ličnosti, marketinški, veštački, uzdignuti, gasili su se, obnoć nestajali (umirali!) s umetničke scene.
Divergentni, prilagodljiv, elastičan duh umetnosti protivureči zaboravu, opire se izvoru Lete - mitskom izvoru zaborava. Kroz ove tri studijske izložbe, uprkos Leti, obuhvaćena je spirala umetničke epohe i vremena između dva svetska rata do sedamdesetih. šta više, nova čitanja dela Barili, Dobrovića i Tabaković, vraćajući nas u njihovo vreme, kao događaji godine, predstavili su ove umetnike iz ugla aktuelnih devedesetih. Njihova stvaralačka harizma, umetnost, pokazalo se, korespondira s modernom koliko i s aktuelnom postmodernom.
Kad galerije beleže sumornu krizu publike, otkud neuobičajeno velika poseta, kad vrata galerija bukvalno postaju tesna, za dela i ličnosti koja su već odavno prekriveni skramom prošlosti i tišinom muzejskih i galerijskih depoa? Odgovor nad ovim logičnim pitanjem je najpre je u harizmi umetnika i neodoljivoj privlačnosti slika koje nisu obezvređene žigom sa izvora Lete, odnosno prolaznosti i zaborava, ali i u novom čitanju koje vraća autoritet kritičara kao istraživača .
Politika (subotnji dodatak) 26. 02. 2000.
No comments:
Post a Comment